Суђење за убиство

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Suđenje za ubistvo
Orig. naslovThe Trial for Murder
AutorČarls Dikens
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datum1865.

„Suđenje za ubistvo” (engl. The Trial for Murder) je pripovetka britanskog pisca Čarlsa Dikensa napisana 1865. godine.[1] Prvobitno je objavljena pod naslovom „Uzeti sa rezervom” u kolekciji božićnog izdanja časopisa All the Year Round.[2] Sledeće godine je objavljena u zbirci priča o duhovima poznatoj kao „Tri priče o duhovima”, zajedno sa „Ukletom kućom” i „Skretničarem”.[3]

Radnja[uredi | uredi izvor]

U ovoj natprirodnoj horor priči duh žrtve ubistva se više puta pojavljuje pred predsednikom porote na suđenju za njegovo ubistvo i uznemirava porotnike i svedoke tokom sudskog postupka kako bi se osiguralo da osumnjičeni ubica bude optužen.

Moguća inspiracija[uredi | uredi izvor]

Nakon što je pročitao „Priču stare medicinske sestre” Elizabet Gaskel, Dikens je bio kritičan prema njenom završetku gde su svi likovi mogli da vide duha. Smatrao je da je previše sličan drugim poznatim delima, kao što su prikazi duhova Vilijama Šekspira, kao i da bi čitaocima bio nezanimljiv.[4]

Dikens pisao Gaskelovoj: „Ne sumnjam, u skladu sa svakim principom umetnosti koji mi je poznat od Šekspira nadalje, da slabite užas priče tako što na kraju naterate sve likove da vide fantome. I savršeno sam uveren da će najbolji čitaoci zasigurno doći do istog ovog otkrića. Nous verrons.”[5]

Ovo je kasnije inspirisalo glavni koncept u okviru „Suđenja za ubistvo”, prema kojem je užas trebalo da se postigne kroz dvosmislenost i nejasnoću.

Teme[uredi | uredi izvor]

Dvosmislenost[uredi | uredi izvor]

Od početka priče, Dikens stvara nivo dvosmislenosti koji se održava kroz celu priču. To se vidi iz samog prvobitnog naslova „Uzeti sa rezervom” koji čitaocu sugeriše da zadrži određeni stepen skepticizma i sumnje dok čita priču.

Osim toga, pripovedač počinje priču potvrdom svog kredibiliteta i razuma, razmišljajući o tome da je mnogo lakše podeliti realna iskustva nego natprirodna. Međutim, retrospektivna priroda naracije i njegovo insistiranje na njegovoj verodostojnosti mogu ukazivati na nepouzdanost. Ovo je dodatno otežano ograničenom narativnom perspektivom i narativnim replikama, pri čemu je pripovedač bio jedina osoba koja je mogla da vidi duha.

Dvosmislenost priče otvorila je tumačenja priče koja se vrte oko tri glavna koncepta: ili pripovedač laže, ili govori istinu, ili je poremećen.[6]

Kritika viktorijanskog pravosudnog sistema[uredi | uredi izvor]

Ubica može biti opravdano optužen samo kada duh žrtve utiče na suđenje, što iznosi argument da pravosudni sistem može biti pravedan samo pod natprirodnim okolnostima.

Međutim, prikaz pripovedačeve sposobnosti da sagleda idiotizam porotnika i korupciju svedoka da nastave da se bore za pravu kaznu takođe može da tvrdi da svaki pojedinac ima sopstvenu moć da ustane protiv korupcije rasprostranjene u viktorijanskom pravosudnom sistemu.

Upitno autorstvo[uredi | uredi izvor]

Iako se priča obično pripisuje samo Dikensu, neki smatraju da je napisana u saradnji između Dikensa i Čarlsa Olstona Kolinsa.[7][8]

Razlog ovome je netipična upotreba duhova u priči. Dikensovi duhovi su „uvek nešto više od običnih duhova na bilo koji konvencionalni, gotički, shvaćeni način”[9] zbog činjenice da Dikensove priče o duhovima obično imaju oblik alegorije.[9] Štaviše, likovi u priči ne pominju Dikensovo detinjstvo ili prethodni život, kao što to obično čine njegove druge priče o duhovima.[10]

Još jedna ključna razlika između prikaza duha u ovoj pripoveci i Dikensovih tipičnih duhova je njegova dvosmislenost. Dok je većina Dikensovih duhova detaljno opisana, jedinstveni opis duha u ovoj priči bio je da je „njegovo lice bilo boje nečistog voska”.[11]

Zbog toga, stručnjaci su spekulisali da je priča zapravo napisana u saradnji između Kolinsa i Dikensa jer je sličnija konvencionalnim pričama o duhovima napisanim u tom vremenskom periodu. Značajni stručnjaci koji su iznosili takve tvrdnje su Debora Tomas u knjizi Dikens i pripovetka,[12] kao i Harold Orel, viši stručnjak za Dikensa, koji je sugerisao da je „Suđenje za ubistvo” napisao Čarls Olston Kolins, kao i da ga je samo preradio Čarls Dikens.[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Allingham, Philip V. (2005). „A Comprehensive List of Dickens's Short Fiction, 1833-1868”. Victorian Web. Pristupljeno 5. 5. 2022. 
  2. ^ Blunk, Merle. The Intentions of Ghosts in Dickens' Short Stories "The Signalman" and "The Trial for Murder" (1. Auflage izd.). München. ISBN 978-3-668-93010-0. OCLC 1129736485. 
  3. ^ „The Trial for Murder | Delibris”. www.delibris.org. Pristupljeno 2021-01-15. 
  4. ^ Lennartz, Norbert. Texts, Contexts and Intertextuality : Dickens as a Reader. Göttingen, Vetr Unipress, 2014, p. 177.
  5. ^ Dickens, Charles (1988),The Letters of Charles Dickens: The Pilgrim Edition, ed. Madeline House et al., Oxford: Clarendon Press, vol. 6, p. 815.
  6. ^ Lennartz, Norbert. Texts, Contexts and Intertextuality : Dickens as a Reader. Göttingen, Vetr Unipress, 2014, p. 170.
  7. ^ Thomas, Deborah A. (1982-01-31). Dickens and the Short Story. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-1-5128-0888-9. doi:10.9783/9781512808889. 
  8. ^ Hunter, Shelagh; Orel, Harold (1989). „The Victorian Short Story: Development and Triumph of a Literary Genre”. The Yearbook of English Studies. 19: 54. ISSN 0306-2473. JSTOR 3508088. doi:10.2307/3508088. 
  9. ^ a b Lennartz, Norbert (2014-01-07), Texts, Contexts and Intertextuality: Dickens as a Reader, Göttingen: V&R unipress, str. 170, ISBN 978-3-8471-0286-1, doi:10.14220/9783737002868.9 
  10. ^ Glancy, Ruth F. (jun 1980). „Dickens and Christmas: His Framed-Tale Themes”. Nineteenth-Century Fiction. 35 (1): 68. JSTOR 2933479. doi:10.2307/2933479. 
  11. ^ Brewster, Scott, and Luke Thurston. The Routledge Handbook to the Ghost Story. New York, Routledge, 2018.
  12. ^ THOMAS, DEBORAH A. "Appendix A.: Contributors to the Christmas Numbers of Household Words and All the Year Round, 1850–1867." In Dickens and the Short Story, pp. 140–53. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1982.
  13. ^ Hunter, Shelagh; Orel, Harold (1989). „The Victorian Short Story: Development and Triumph of a Literary Genre”. The Yearbook of English Studies. 19: 341. ISSN 0306-2473. JSTOR 3508088. doi:10.2307/3508088. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Суђење_за_убиство&oldid=27360448”