Talasi demokratizacije

Talas demokratizacije jeste grupa tranzicija iz nedemokratskih u demokratske režime koja nastupa u određenom vremenskom periodu, a brojnošću značajno prevazilazi istovremene tranzicije u suprotnom smeru. U takav talas obično spadaju i liberalizacija ili delimična demokratizacija u onim političkim sistemima koji ne postanu sasvim demokratski. U modernom svetu odigrala su se 3 talasa demokratizacije. Međutim, istorija je neuredna i nije jednosmerna pa tako za svakim od prva dva talasa demokratizacije nastupao je povratni talas u kojem su se neke, ali ne sve zemlje, koje su prethodno prešle u demokratiju vratile nedemokratskoj vladavini.

Prvi talas demokratizacije (1828 – 1926)

Koreni prvog talasa jesu u američkoj i francuskoj revoluciji. No, istinski nastanak nacionalnih demokratskih institucija jeste fenomen 19. veka. Sanšajn predlaže dva važna kriterijuma za određivanje trenutka kad devetnaestovekovni politički sistemi stiču minimalne demokratske kvalifikacije: 1. 50% odraslih muškaraca imaju pravo glasa (žene još nemaju pravo glasa) 2. postoji odgovorna izvršna vlast koja mora održavati podršku većine u izabranom parlamentu, ili se bira na periodičnim opštim izborima. Ako prihvatimo ova merila možemo reći da je u Sjedinjenim Državama prvi talas demokratizacije počeo, otprilike, 1828. godine. Tokom sledećih decenija druge zemlje su postepeno proširivale pravo glasa, umanjivale višestruko glasanje (višestruko glasanje – pravo pojedinca da da više od jednog glasa ako je za glasanje višestruko kvalifikovan, npr. ako je vlasnik više od jednog zemljišnog poseda koji nosi pravo glasa), uvodile tajnost glasanja i ustanovljavale parlamentarnu odgovornost premijera i vlada. Švajcarska, Francuska, Velika Britanija i nekoliko manjih evropskih zemalja prošle su tranziciju u demokratiju pre kraja 19. veka. Neposredno pred Prvi svetski rat u Italiji i Argentini su na vlast došli manje ili više demokratski režimi. Posle rata, uz novostečenu nezavisnost, Irska i Island postale su demokratske zemlje, a masovni prodemokratski pokreti pojavili su se u državama koje su nasledile carstva Romanovih, Habzburga i Hoencolerna. Na samom početku 30-ih godina 20. veka, kada je prvi talas bio već okončan, Španija i Čile prešli su u tabor demokratskih zemalja.

Prvi povratni talas (1922 – 1942)

Preovlađujući politički razvoj tokom 20-ih i 30-ih godina 20. veka bilo je okretanje od demokratije i povratak na tradicionalne oblike autoritarne vladavine ili uvođenje novih, masama okrenutih, brutalnijih i sveobuhvatnijih oblika totalitarizma. Takvi obrti dešavali su se uglavnom u onim zemljama koje su demokratske oblike bile prihvatile neposredno pred Prvi svetski rat ili posle njega, u kojima ne samo što je demokratija bila nova, nego je to u mnogim slučajevima bila i nacija.

Prvi povratni talas započeo je 1922. godine maršem na Rim i lakim Musolinijevim obračunom sa krhkom i prilično korumpiranom demokratijom u Italiji. Osvojivši vlast 1933. godine, Hitler je okončao demokratiju u Nemačkoj, pobrinuo se za to da naredne godine demokratija propadne i u Austriji, a nešto kasnije, 1938. godine, srušio je demokratiju i u Češkoj. Slede vojni pučevi i diktature – Grčka, Portugal, Brazil, Argentina, Španija, Japan Grčka je pretrpela povratni talas posle 1920. godine. Portugal je 1926. godine pretrpeo vojni udar koji je vodio dugotrajnoj Salazarovoj diktaturi. Vojska je preuzela vlast i u Brazilu i u Argentini. Vojni udar je 1936. godine izazvao građanski rat i propast španske republike 1939. godine. Novouvedena, ograničena, japanska demokratija iz 20-ih godina 20. veka, zamenjena je vojnom vlašću početkom 30-ih godina. Ove promene režima odražavale su uspon komunističke, fašističke i militarističke ideologije. U Francuskoj, Britaniji i drugim zemljama demokratske institucije su se održale.

Drugi talas demokratizacije (1943 – 1962)

Počevši u Drugom svetskom ratu, nastupio je drugi, kratak talas demokratizacije. Saveznička okupacija uslovila je uvođenje demokratskih institucija u Zapadnoj Nemačkoj, Austriji, Italiji, Japanu i Koreji, dok je sovjetski pritisak zatro začetke demokratije u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. U ovom talasu Grčka i Turska su krenule ka demokratiji. U Latinskoj Americi, Urugvaj i Brazil su takođe prešli u demokratiju, pa onda i druge latinoameričke države, ali demokratska praksa nije potrajala i ubrzo je zamenjena diktaturama. Za to vreme početak kraja zapadnjačke kolonijalne vladavine omogućio je nastanak jednog broja novih država. U mnogima od njih nije uložen nikakav stvarni napor da se uvedu demokratske institucije.

Drugi povratni talas (1958 – 1975)

Početkom 60-ih godina 20. veka, drugi talas demokratizacije bio je već posustao. Krajem 50-ih godina politički razvoj i tranzicije režima snažno su skretali ka autoritarizmu. Ova promena je bila najdramatičnija u Latinskoj Americi. 60-ih godina u Latinskoj Americi 9 od 10 zemalja je imalo demokratiju. Do 1973. godine postojale su samo dve demokratske zemlje: Venecuela i Kolumbija. Zaokret ka autoritarizmu počeo je u Preuu 1962. godine. Brazil i Argentina su se vratile na autoritarizam. U Aziji vojska je uvela vojne zakone u Pakistanu 1958. godine, zatim u Indoneziji je indonežanska vojska okončala vođenu demokratiju i preuzela vlast u svojoj zemlji (1965). 70-ih godina uvode se vojni zakoni na Filipinima, a Indira Gandi je suspendovala demokratske procedure i proglasila vanredno stanje u Indiji. U oblasti Mediterana, grčka demokratija je ponovo poklekla, a u Turskoj vojska je zbacila civilnu vlast (vojni udar). Tokom 60-ih godina 20. veka nekoliko britanskih kolonija van Afrike steklo je nezavisnost i uspostavilo vladavinu demokratskih režima koja je potrajala prilično dugo. Ovde spadaju Jamajka i Trinidad i Tobago, zatim Malta, Barbados i Mauricijus. No, daleko najviše zemalja koje su nezavisnost stekle tokom 60-ih godina bilo je u Africi. Dekolonizacija Afrike izazvala je najveći porast broja nezavisnih, autoritarnih vlada u istoriji. Na globalnom nivou, pokretanje od demokratije u 60-im i ranim 70-im godinama 20. veka bilo je upečatljivo. Po jednoj proceni, 1/3 od 32 funkcionalne demokratije u svetu iz 1958. postala je autoritarna do polovine 1970-ih.

Treći talas demokratizacije (1974 –)

1974 – 1989: 30 zemalja u Evropi, Latinskoj Americi i Aziji je demokratizovano. Taj demokratski talas najpre se manifestovao na jugu Evrope. Treći talas demokratizacije je najpre počeo u Portugalu 1974. godine. Tri meseca posle udara u Portugalu, vojni režim u Grčkoj se srušio. Potom, 1975. godine, tridesetšestogodišnja vladavina generala Franciska Franka u Španiji okončala se njegovom smrću. Krajem 70-ih godina 20. veka demokratski talas prešao je i u Latinsku Ameriku. U Ekvadoru, Peruu, Boliviji dolazi do vojnog povlačenja, odnosno do silaska vojske sa vlasti i do izbora, kada su izabrani civilni predstavnici vlasti. 1982. godine poraz u ratu protiv Velike Britanije potkopao je argentinski vojni režim i odveo do izbora civilnog predsednika i vlade 1983. godine. U Brazilu dugotrajni proces poznat kao abertura, tj. „otvaranje“ koji je u Brazilu otpočeo 1974. godine, stigao je nakon 10 godina do odlučujućeg trenutka, kada je izabran civilni predsednik. Narod je u Čileu 1988. godine na referendumu izglasao okončanje dugogodišnje vladavine generala Pinočea, a potom je izabran i civilni predsednik. Demokratski pokret se manifestovao i u Aziji. 1977. godine Indija, prva demokratija trećeg sveta, posle godinu i po dana vanrednog stanja, vratila se na demokratsku stazu. Takođe, na Filipinima i na Tajvanu dolazi do uspostavljanja demokratije. Demokratski talas zapljusnuo je i komunistički svet. Mađarska je 1988. godine započela tranziciju u višepartijski sistem. Početkom 90-ih godina višepartijski sistemi razvijali su se u baltičkim republikama, a Komunistička partija Sovjetskog Saveza odrekla se svoje vodeće uloge. U Poljskoj je Solidarnost 1989. godine zbrisala konkurente na izborima i izabrana je nekomunistička vlada. Lider solidarnosti, Leh Valensa, izabran je za predsednika, zamenivši na tom mestu generala Jaruzelskog. 1989. godine srušili su se komunistički režimi u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Rumuniji, a višestranački izbori u tim zemljama održani su 1990. godine. Američkom vojnom intervencijom 80-ih godina okončana je marksističko-lenjinistička diktatura na Grenadi, kao i vojna diktatura u Panami. U 70-im i početkom 80-ih godina 20. veka nastupila je i završna faza evropske dekolonizacije. Likvidiranjem ostatka britanske imperije nastalo je desetak majušnih novih država; skoro u svima su se održale demokratske institucije. Južnoafrička vlada je 1978. godine polako započela da umanjuje aparthejd i širi učešće u politici onih manjina koje nisu bele boje kože. U celini, pokret ka demokratiji bio je globalna pojava. Za 15 godina demokratski talas prešao je preko juga Evrope, zapljusnuo Latinsku Ameriku, prešao u Aziju i desetkovao diktatorske režime sovjetskog bloka („efekat grudve snega“ – ponavljanje istih tendencija u drugoj zemlji npr. 1989. godina). U određenom smislu, talasi demokratizacije i povratni talasi upućuju na obrazac „dva koraka napred, jedan korak nazad“. Do danas je svaki od povratnih talasa poništavao neke, ali ne sve tranzicije u demokratiju iz prethodnog talasa demokratizacije.