Tafofobija

Zvono u sanduku za one koji se plaše da će biti živi sahranjeni.

Tafofobija je nečiji nenormalan, psihopatološki strah da će biti živ sahranjen. Reč tafofobija dolazi od grčkih reči τάφος, taphos, što znači "grob" i φόβος, phobos, što znači "strah", te se to bukvalno prevodi kao „strah od grobova”.

Pre pojave savremene medicine, strah nije bio potpuno iracionalan. Kroz istoriju, bilo je mnogo slučajeva kada su ljudi slučajno bili sahranjeni živi. Engleski reformator Vilijam Teb je 1905. godine prikupio podatke o prevremenom sahranjivanju. Pronašao je 219 slučajeva skorog sahranjivanja živih, 149 stvarnih slučajeva da je neko sahranjen živ, 10 slučajeva disekcije živih i 2 slučaja buđenja prilikom balsamovanja.

Bilo je mnogo urbanih legendi o ljudima koji su slučajno zakopani živi. Legende uključuju elemente kao što je situacija da se neko ko je bio u stanju dubokog sna ili kome, probudio godinama kasnije i preminuo užasnom smrću. Druge legende govore o sanducima koji su otvoreni i u kojima su pronađeni leševi sa dugom bradom ili leševi sa podignutim rukama i dlanovima okrenutim nagore. Jedna od poznatih legendi je o preuranjenom sahranjivanju En Hil Karter Li, supruge Henrija Lija III. Na njegovoj smrtnoj postelji 1799. godine, Džordž Vašington je naterao svoje službenike da obećaju da ga neće sahraniti u naredna dva dana.

Književnost je pronašla plodno tlo u istraživanju prirodnog straha od sahranjivanja živih. Jedna od užasnih priča Edgara Alana Poa, "Prevremeno sahranjivanje", govori o osobi koja pati od tafofobije.

Strah od sahranjivanja živih je razvijen u meri u kojoj su oni koji to mogu priuštiti napravili sve vrste aranžmana za izgradnju sigurnosnog sanduka kako bi se to izbeglo (npr. Stakleni poklopci za posmatranje, konopci za zvona za signalizaciju i cevi sa vazduhom za preživljavanje dok se ne spasu).