Terzija
Terzija je zanatlija koji se bavio krojenjem, šivenjem i ukrašavanjem stare građanske, narodne nošnje. Majstori terzijskog zanata su šili različite delove odeće od materijala kao što su čoja, somot, atlas a ukrašavali su odeću svilenim gajtanima, kićankama, šljokicama, srmom.[1]
O zanatu
[uredi | uredi izvor]Terzijski zanat je orijentalnog porekla, o čemu svedoči poreklo reči. Reč terzija potiče od persijske reči „derzi“ odnosno turske „terzi “ koja znači krojač.[2]
U terzijski zanat, ubrajala su se tri zanata: čohadžijski, kaftandžijski i klašnjedžijski, a pored njih postojalo je i nekoliko njima bliskih zanata i drugih proisteklih iz njih. Čohadžije su krojile odeću od čoje i vezle ih srmom ili svilenom bućmom. Od čohadžija su se izdvojili vešti majstori za vezenje isključivo srmom i nazivani su srmadžije.
Terzijski rad tekao je sledećim redom: ispisivanje ornamenta sapunom na materijalu (pre veza), prišivanje hartije, tj. fišeka s naličja materijala na kome se izvodi vez, zatim sam čin vezenja i na kraju peglanje i postavljanje postave s naličja.[3]
Delovi odeće koje su šile terzije se zovu: anterija, dolama, muški gunjići, ječerma, džamadan, mintan, misaraba, tozluk, jelek, džube, libade, fistan, kumoš, ćurak, šalvare, škuteljka...[4]
Tkanine koje su terzije upotrebljavale za izradu nošnje samo su delimično bile narodne izrade. Obično je to bila industrijska i zanatska roba s istoka, ili kasnije fabrička sa zapada: čoja, kadifa, atlas, kumaš, šamaladža, ćitabija. Za ukrašavanje raznih odeće upotrebljavane su razne vrste gajtana (vuneni, svileni, zlatni i srebrni), bikma (svilena i srmena), šljokice i razne vrste širita koje su izrađivale zanatlije kazasi. Pored gajtana od srebrne i zlatne niti, dominantni su bili gajtani crvene, zelene i plave boje.[3]
Razlika između terzija i abadžija bila je u materijalu, kroju i načinu ukrašavanja. Terzije su šile uglavnom za gradsko stanovništvo, dok su abadžije šile za seosko.
Zbog sličnosti zanata često su dolazili i u sukobe. Kasnije opadanjem oba zanata su se međusobno ispomagala pa odeću koju bi sašile abadžije ukrašavale su terzije.
Prihvatanjem građanstva da nose sve više evropsku nošnju i potreba za proizvodima terzija je opadala.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Izrađivač stare nošnje (terzija i abadžija)”. vodiczaosnovce.nsz.gov.rs. Pristupljeno 20. 3. 2023.
- ^ „BEZ ALATA NEMA NI ZANATA”. muzejleskovac.rs. Pristupljeno 20. 3. 2023.
- ^ a b „Stari zanati u Srbiji: Terzijski zanat”. srbin.info. Pristupljeno 20. 3. 2023.
- ^ „Sve, sve ali zanat” (PDF). jagodina.museum. Pristupljeno 20. 3. 2023.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka - Danica Đokić - Narodni muzej Požarevac