Српска народна ношња

С Википедије, слободне енциклопедије
Српска народна ношња Зубун из 19. века

Српска народна ношња заузима истакнуто мјесто у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вриједностима. До нас су углавном стигле сачуване одјевне цјелине из 19. и првих десетина 20. вијека, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сваку област коју су настањивали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одијевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мјешовитим етничким срединама, него и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многобројним утицајима између различитих етноса, тако да осим обиљежја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани су и други одјевни елементи из протеклих времена.[1]

Народна ношња по регионима[уреди | уреди извор]

Шумадија и Босна[уреди | уреди извор]

Српска народна ношња почиње да се развија и одваја од ношње коју су Срби морали да носе док су били под Турцима. Књаз Милош Обреновић је био човек који је волео да се лепо облачи и то је био пример и другима. У наставку су наведени делови одеће који се носили у 19. веку у Србији. Има ту и делова одеће од који су нека карактеристична за село а нека за град...

Зубун из XX века. Део је збирке текстила Народног музеја у Лесковцу.

Босанска Крајина[уреди | уреди извор]

У неким крајевима се носила Будила - врста звучног накита који својим звецкањем доприноси одржавању ритма кад се коло изводи без одговарајуће инструменталне пратње. Прављена техникама ливења, ковања али и филиграна, а најчешће од сребра и месинга или њихових легура, била су производ занатске израде. Најчешће су била лоптастог или звонастог облика У другој варијанти, по доњем рубу, могли су бити о алкама окачени и ланчићи са разноликим металним привесцима. Будила су као и други метални накит динарских крајева- гендари, надгрудници, перишани осим декоративне улоге имала и ону магијску, апотропејску. У српском народу било је распрострањено веровање да се појединац прављењем буке може заштити од злих сила и демона тако да је девојка чак и звекетом металног накита при ходу била у неку руку заштићена од натприродних сила.

Војводина и Славонија[уреди | уреди извор]

Карактеристика женске народне ношње једног дела војводине је Убрађај - ношња на глави коју су носиле Српкиње у Сомбору и околним салашима. Састоји од три дела: широке златне чипке, велике беле мараме у облику правоугаоника и вештачког цвећа. Чипком је лице било уоквирено тако да се коса нигде није могла видети, а марама се правила од врло танког белог платна правоугаоног облика на које је дуж ивица две стране, једне дуже и једне краће, пришивена широка златна чипка.[2]

У једном делу Славоније се носила скутима - врста сукње од тканог платна, сложеног у ситне наборе, преко чега се носила прегача. За западну Славонију је карактеристична грудна, или велика марама која је плетена од вуне или свиле, са утканим великим цветним орнаментима, а оивичена је ресама.

Јужна Србија и Македонија[уреди | уреди извор]

За врањску женску ношњу је карактеристично да жене не носе прегаче, већ уместо тога носе футу - врсту хаљине која се опасује око тела и састоји се од две струке тканине. Шаре на фути су увек пругасте, где преовладавају тамне боје.[3]

Косово и Метохија[уреди | уреди извор]

У косовској женској народној ношњи доминира бела боја и генерално нежнији тонови, а карактеристична је и по појасу који се назива реска, зато што ресе падају испод струка са појаса. Јелеци су исто карактеристичног кроја и имају обично сребрне и златне украсе.[4]

Мушка народна ношња има карактеристичан јелек који је обично браон боје са црвеним апликацијама и црним гајтанима.

КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ и НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА-ИСТОЧНО КОСОВО(Косовска Каменица, Ново Брдо, Витина, Гњилане)

Српска ношња овог краја сматра се једном од најлепших народних ношњи свих Срба. Сеоског је типа, а израђивале су ју жене и мушкарци који су се називали терѕије (тердзије, терзије). Пре рата на Косову и Метохији 1999.г. моравску или криворечку ношњу носили су Срби у селима Косовска Каменица, Витина, Извор, Прековце, Горни Макреш, Зебинце, Трнићевце, Бостане, Ново Брдо (само у махали Власе је било Срба), Јасеновик, Клобукар, Стрезовце, Лештар, Бољевце, Тиринце, Бушинце, Ајновце (укључујући Доњо и Горњо Речане), Мигановце, Робовац, Божевце, Рајановце, Одевце, Босце, Стрелица (Старалица) , Гризиме, Мочаре, Кололеч, Доња Шипашница, Одановце, Беривојце (и махале Ограђе, Трска и Глобарица) Гоголовце, Глоговце, Ранилуг, Доморавце, Горње Кормињане, Доње Кормињане, Велико Ропотово, Мало Ропотово, Дреновце, Коретиште, Станишор, Кметовце, Билинце, Липовица, Горње Кусце (укључујући махалу Мелци/Меловци), Грнчар, Врбовац, Клокот, Могила, Пасјане, Партеш, Доња Будрига, Жегра, Церница, Влаштица, Гоњи Ливоч, Доњи Ливоч, Шилово, Паралово, Понеш, Бинач, Стража, Драганац, Мозгово, Прилепница, Манишинце, Трпеза, Носаље, Владово, Костадинце, Братиловце, Подгорце, Фирићеје( и махала Станиловце), Мешина, Ораовица, Ваганеш, Грађеник, Панчело, Томанце, Петровце, Чараковце, Дојковце. У селима Јерли Садавина, Пожерање, Житиње, Влаштица, Дробеш, Ново Село (код Витине), Мучиврце, Трстена (код Косовске Каменице), Кремената носила се врањска ношња. У селима Черкез Садавина, Дробеш, Гушица, Горња Слатина носила се и врањска и херцеговачка и црногорска ношња. У селу Кабаш носила се власинска ношња. У граду Гњилану носила се посебна градска ношња. У осталим селима није било Срба.

Женска ношња је врло декорстивна. Најзаступљенија боја је бела. Постоје три типа женске ношње: невестинска, девојачка, ношња старе жене. Делови женске ношње су: кошуља(једноделна или дводелна), марама или тулбен или шамија, опанци, чарапе, поткошуља, јелек сас замке, срмени јелек, свекрвин јелек, бошча или боча, појашче, реске или реп, колан, фес или фејче, крпа, крпчики, канавци, саја долактица, долактеник, садак, зубун, невестинска капа, кафена марама, пафте, свилена кошуља, ћурдија, бурушлук кошуља, низана кошуља, шифоњски рукави. Мушка ношња је такође врло декорстивна и украшена. Делови мушке ношње су: кошуља, јелек, чакшире, опанци, чарапе, ћустек, појас, шајкача, фес.

Српска народна ношња старије жене из околине Гњилана, 19.век
Српска народна ношња из Новог Брда, око 1960. године
Српске девојке из Пасјана код Гњилана у народној ношњи(девојка у средини носи ношњу невесте, а девојке на левој и десној страни носе ношњу старије удате жене)
Српски момци из Пасјана код Гњилана у народној ношњи на празник Преображење испред цркве у Пасјану
Браћа и мајка(свекрва) младожење играју гајде оро на његовој свадби, село Понеш код Гњилана, 2017.година

Далмација[уреди | уреди извор]

Срби из Книна у народној ношњи, 1899.

Личка народна ношња[уреди | уреди извор]

На простору Лике вјековима су живјели народи, православни Срби (ијекавског говорног подручја) и католици Хрвати, Буњевци и Крањци (икавског и чакавског говорног подручја). Иако су живјели на истом простору, ова два народа имају веома изражене различитости, особитости и специфичности, како у историјском, духовном, културном, говорном, тако и у погледу народног стваралаштва. То се неминовно одразило и на народну ношњу ових народа.[5]

Народна ношња личког српског православног народа у извјесном смислу разликује се од народне ношње католичког народа Лике, како по боји, тако и по самим називима појединих дијелова од којих се ношња састоји. Управо због тога, не може се на јединствен и истовјетан начин обрадити и промовисати народна ношња читаве Лике, и зато овдје говоримо искључиво о народној ношњи српског православног народа Лике. Предмет обраде је старинска народна ношња српског православног народа Лике с краја 19. и с почетком 20. вијека.[5]

Постоје двије подјеле личке народне ношње. Према првој подјели, имамо мушку личку народну ношњу и женску личку народну ношњу. Према другој подјели, у оквиру мушке и женске личке народне ношње, имамо радну, свакодневну или свакидашњу личку народну ношњу и свечану, светачку, црквену, стајаћу, репрезентативну личку народну ношњу.

Женска народна ношња из Далмације

Саставни дијелови личке народне ношње су:[5]

Мушка личка народна ношња:

Женска личка народна ношња:

Црна Гора и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Краљ Петар II Карађорђевић у народној ношњи из Црне Горе
Мушка народна ношња из Црне Горе и Херцеговине

Ношња у Црној Гори и Херцеговини се појављује у разним варијантама традиционалне херцеговачке и црногорске ношње коју чине:

Често се умјесто опанака носе чизме, али се онда не стављају докољенице и назувци.

Херцеговачка брдска народна ношња[уреди | уреди извор]

Херцеговачка брдска народна ношња је на подручју Источне Херцеговине тј. у јужном дијелу Републике Српске и Старе Херцеговине на подручју западне Црне Горе, била у свакодневној употреби до 1875. године.[6] Кориштена је свакодневна и свечана народна ношња која се облачила само за светковине.[6]

Свечану женску херцеговачку брдску народну ношњу су различито носиле дјевојке и удате жене.[6] Састоји се од:[6]

Свечана мушка херцеговачка брдска народна ношња:.[6] Токе су носили само виђенији и богатији Срби.[6] Састоји се од:[6]

Озренски крај[уреди | уреди извор]

Српска народна ношња у озренском крају је највећим дијелом саткана од платна.[7] Тка се од памука на стану (алат за израду платна).[7] Мушкарци носе шешире.[7] Сваки мушки торбак је различито декорисан.[7]

Женска ношња се састоји од:[7]

Мушка ношња се састоји од:[7]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Projekat Rastko: Istorija srpske kulture
  2. ^ „Народне ношње”. 
  3. ^ „Народна ношња”. 
  4. ^ „Опанци”. 
  5. ^ а б в „Личка народна ношња”. Лика у срцу. 2011. Архивирано из оригинала 21. 09. 2016. г. Приступљено 30. 3. 2012. 
  6. ^ а б в г д ђ е „Вез: Источна Херцеговина”. Радио-телевизија Републике Српске. 2011. Приступљено 11. 12. 2011. 
  7. ^ а б в г д ђ „Вез: Општина Петрово (Озренски крај)”. Радио-телевизија Републике Српске. децембар 2011. Приступљено 18. 12. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]