Tuba

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Tuba (reka).
Tuba
Tuba

Tuba,[1] skraćeno Tb., je limeni duvački instrument, najvećih dimenzija i najdubljeg zvuka.[2] Uočljiva je po vrlo širokom završnom delu cevi i levku okrenutom u vis. Ima četiri ventila, ali neke varijante imaju i pet ili čak šest. Četvrti ventil snižava ceo alikvotni niz tonova za dva i po stepena (čista kvarta), a kombinovana upotreba svih ventila postepeno snižava ceo alikvotni niz do petog i po stepena (velika septima). Ovim je omogućeno dobijanje svih polustepena između pedalnog tona i drugog alikvotnog tona. Pošto je tuba konstruisana tek u prvoj polovini 19. veka, kao zamena za neke manje zadovoljavajuće instrumente dubokog registra (kao što je npr. ofikleida, čimbaso i drugi), na njoj je ventilni mehanizam primenjen od početka.[3] Srazmerno široka cev i dubok usnik čine da je zvuk tube pun, ali zaobljen, najsrodniji zvučanju horne ili krilnice (varijanta trube). Iako se često slaže u akorde sa trombonima, ne doseže snagu i blistavost njihovog zvuka, ali im čini dodatni, masivni bas. Za svoju veličinu i zvučnu dubinu, tuba je srazmerno pokretljiv instrument. Ipak, registar i karakter njenog zvuka čine da je solistička upotreba tube, pa čak i samo istaknutija uloga u orkestru, sasvim retka.[4]

Obim tube

Obim je dat prema najčešće korišćenoj bas-tubi, koja (najčešće) ima pedalni ton F1. Tuba u osnovi pripada porodici horne, ali se sa nekoliko srodnih instrumenata izdvojila u posebnu grupu. U duvačkim orkestrima, koristi se ceo niz varijanata ovog instrumenta – eufonijum, helikon, suzafon i drugi, sa izvesnim razlikama u obliku, ali i u registru koji često zalazi u tenorsko područje. Osnovne varijante tuba su tenor-tuba (već navedeni eufonijum) obima od B1 (pedalni ton) do b1, zatim bas-tuba sa pedalnim tonom Es1, odnosno najčešće F1, kontrabas-tuba sa pedalnim tonom C1 koji je teško dobiti, pa se uzima da je pedalni ton isti kao kod bas-tube, ali je obim manji i ide do d1 i kontrabas-tuba pedalnog tona B2 sa rasponom do b. Bas-tuba i dve kontrabas-trube se sreću pod imenom bombardon i grade se u dve registarske varijante in E♭ i in B.

Nemački kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner) je u cilju kompletiranja porodice tube bio inicijator gradnje tzv. Vagnerovih tuba sa pedalnim tonovima B1 (kao kod eufonijuma) i F1 (kao kod bas-tuba), koje su po obliku sličnije hornama, čak su i sa istim usnikom, ali imaju četiri ventila i drugačiji zvuk. Vagner je ove tube konstruisao zato što su mu bili potrebni instrumenti za tetralogiju Prsten Nibelunga čiji bi najdublji tonovi dosezali najdonju granicu opsega tube ali bi zadržali boju tona roga.[5] Iako su osim samog Vagnera, i drugi koristili ove tube (Anton Brukner (Anton Bruckner) u VII i IX simfoniji, Rihard Štraus (Richard Strauss) u Elektri), one su nestale iz orkestarske prakse i ne proizvode se više. Notacija je bila raznolika, jer je i sam Vagner menjao način notiranja (u početku je pisao kao za alt-hornu in B i hornu in F, a kasnije za iste instrumente pisao je in E♭, odnosno tenor-tuba je zvučala veliku sekstu niže, i in B, odnosno, bas-tuba je zvučala veliku nonu niže). Kod Bruknera i Štrausa, ista tenor-tuba zvuči veliku nonu niže od zapisanog, a bas-tuba veliku duodecimu niže (oktava+kvinta).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Tuba od Viepreht & Moric kako je opisano u pruskom patentu br.19.

Pruski patent br. 19 dodeljen je Vilhelmu Fridrihu Viprehtu i Johanu Gotfridu Moricu (1777–1840)[6] dana 12. septembra 1835. za „bas tubu“ u F1. Originalni Vipreht i Moricov instrument koristio je pet ventila tipa berlinerpumpen koji su bili preteča modernog klipnog ventila. Prvu tenor tubu je 1838. izumeo Karl Vilhelm Moric (1810–1855), sin Johana Gotfrida Morica.

Dodatak ventila je omogućio da se svira nisko u harmonijskoj seriji instrumenta i da se i dalje ima kompletan izbor nota. Pre pronalaska ventila, duvački instrumenti su bili ograničeni na note u harmonijskoj seriji, i stoga su se generalno svirali veoma visoko u odnosu na njihov osnovni ton. Harmonici koji počinju tri oktave iznad osnovne visine tona su oko ceo korak jedan od drugog, što omogućava korisnu raznovrsnost nota.

Ofikleid je koristio usnik za mesingani instrument u obliku posude, ali je koristio tastere i rupe za tonove slične onima kod modernog saksofona. Još jedna preteča tube bio je serpent, bas instrument koji je bio oblikovan u talasastom obliku da bi otvore za tonove učinio dostupnim sviraču. Tonske rupe su menjale visinu tona tako što su obezbeđivale namerno curenje u telu instrumenta. Iako je ovo promenilo visinu tona, to je takođe imalo izražen uticaj na boju zvuka. Koristeći ventile za podešavanje dužine kanala, tuba je proizvela glatkiji ton koji je na kraju doveo do njene popularnosti. Ove popularne instrumente su uglavnom pisali francuski kompozitori, posebno Hektor Berlioz. Berlioz je čuveno pisao za ofikleidu u svojim kompozicijama Symphonie fantastique i Benvenuto Cellini (opera). Ovi komadi se sada obično izvode na F ili CC tubi.

Adolfe Saks je, kao i Vipreht, bio zainteresovan za marketinške sisteme instrumenata od soprana do basa, i razvio je seriju limenih instrumenata poznatih kao sakshorni. Instrumenti koje je razvio Saks uglavnom su bili postavljeni u E♭ i B♭, dok su Viprehtova „bastuba” i kasnija Cervenijeva kontrabas tuba bile postavljene u F i C (pogledajte dole o sistemima visine tona). Saksovi instrumenti su stekli dominaciju u Francuskoj, a kasnije u Britaniji i Americi, kao rezultat popularnosti i kretanja proizvođača instrumenata kao što su Gustav Ogist Beson (koji se preselio iz Francuske u Britaniju) i Henri Distin (koji je na kraju prešao u Ameriku).[7]

Umesto tube u orkestarskom repertoaru se takođe viđa cimbas. Ime je prevedeno od „corno in basso” na nemačkom. Originalni dizajn je inspirisan ofikleidom i fagotom.[8] Cimbas je danas retkost, ali se ponekad koristi u istorijski tačnim predstavama.

Varijacije[uredi | uredi izvor]

Neke tube imaju sposobnost da se pretvore u marširajući stil, poznat kao „marširajuće tube”. Glavna cev se može ručno zašrafiti pored ventila. Tuba je tada obično naslonjena na levo rame (iako neke tube dozvoljavaju korišćenje desnog ramena), sa zvonom okrenutim direktno ispred svirača. Neke marševske tube su napravljene samo za marširanje i ne mogu se pretvoriti u koncertni model. Većina marševskih bendova odlučuje se za suzafon, instrument koji je lakši za nošenje jer je izmišljen specijalno za ovo i skoro uvek jeftiniji od prave marševske tube.[9] Raniji helikon još uvek koriste bendovi u Evropi i drugim delovima sveta. Međutim, svirači bubnjeva i korpusa truba uglavnom koriste marširajuće tube ili kontre. Standardne tube se takođe mogu svirati stojeći. Imajući na umu udobnost svirača, kompanije su obezbedile pojaseve koji ponekad koriste kaiš spojen sa tubom sa dva prstena, „vreću“ za držanje dna tube ili brojne kaiševe koji drže veće delove cevi na tubi. Kaiš(evi) se stavljaju preko ramena kao pojas ili obitavaju na struku, tako da muzičar može da svira instrument u istom položaju kao kada sedi.

Džez[uredi | uredi izvor]

„Kajzerbas” (tuba u B♭) i kornet

Tuba se koristi u džezu od nastanka žanra. U najranijim godinama, bendovi su često koristili tubu za sviranje na otvorenom i kontrabas za nastupe u zatvorenom.[10][11] U tom kontekstu, tuba se ponekad nazivala i „duvačkim basom“, za razliku od kontrabasa (gudački bas). Mnogi muzičari su svirali na oba instrumenta.

Ova praksa se najviše koristila na džez sceni Nju Orleansa. Tuba se najčešće koristila sa grupama Luisa Armstronga i bila je istaknuta na albumu Hot Five.[12][13][14][15]

U modernom džezu nije nepoznato da njihovi svirači sviraju solo. Duvački orkestri u stilu Nju Orleansa kao što su Dirti Dazen Bras Bend i Ribert Bras Bend koriste susafon kao bas instrument. Bil Barber je svirao tubu na nekoliko albuma Majlsa Dejvisa, uključujući i sesije sastavljene kao Birth of the Cool i Miles Ahead. Tubista Markus Rohas iz Njujorka je često nastupao sa Henrijem Tredgilom.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „tuba noun - Pronunciation | Oxford Advanced Learner's Dictionary at Oxford Learner's Dictionaries”. Oxfordlearnersdictionaries.com. Pristupljeno 18. 4. 2021. 
  2. ^ „tuba definition - Latin Dictionary”. Latin-Dictionary.org. Arhivirano iz originala 22. 6. 2015. g. Pristupljeno 4. 2. 2018. 
  3. ^ Forsyth, Cecil (1982). Orchestration. New York, NY: Dover Publications, Inc. str. 530. ISBN 0-486-24383-4. 
  4. ^ „Tuba”. Merriam-Webster. Pristupljeno 2012-05-26. 
  5. ^ Kovačević, Krešimir, ur. (1977). „Wagnerove tube”. MUZIČKA enciklopedija. 3, Or-Ž (2 izd.). str. 709. 
  6. ^ „Vienna Symphonic Library”. Vsl.co.at (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-09-22. 
  7. ^ Bevan, Clifford (1978). The Tuba Family. Scriveners. ISBN 9780684154770. 
  8. ^ Meucci, Renato. „Historical Account on the Cimbasso”. ITEA Journal. 37: 44—45 — preko ProQuest. 
  9. ^ Detwiler, Dave. „Heritage: Marching Through the Early History of the Sousaphone”. ITEA Journal. 42: 27—29. 
  10. ^ Slatford, Rodney; Shipton, Alyn (2001). „Double bass”. Oxford Music Online: Grove Music Online. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.46437. Pristupljeno 6. 12. 2019. 
  11. ^ „Ludwig-van.com – The Octobass Is An Instrument Capable of Playing Below Human Hearing Range”. 
  12. ^ Brothers, Thomas (2014). Louis Armstrong: Master of Modernism. New York, NY: W.W. Norton & Company. str. 207. ISBN 978-0-393-06582-4. 
  13. ^ Brothers, Thomas (2014). Louis Armstrong: Master of Modernism. New York, NY: W.W. Norton & Company. str. 204–7. ISBN 978-0-393-06582-4. 
  14. ^ Brothers, Thomas (2014). Louis Armstrong: Master of Modernism. New York, NY: W.W. Norton & Company. str. 208. ISBN 978-0-393-06582-4. 
  15. ^ Brothers, Thomas (2014). Louis Armstrong: Master of Modernism. New York, NY: W.W. Norton & Company. str. 211–12. ISBN 978-0-393-06582-4. 
  16. ^ William, Pryor. „New Orleans Jazz and the Trad Jazz Movement”. IAJRC Journal. 49: 61—65. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tuba na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туба&oldid=27548097”