Ужас у четврти Ред Хук
| Užas u četvrti Red Huk | |
|---|---|
 | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | The Horror at Red Hook |
| Autor | H. F. Lavkraft |
| Zemlja | SAD |
| Jezik | engleski |
| Žanr / vrsta dela | horor |
| Izdavanje | |
| Datum | januar 1927. |
„Užas u četvrti Red Huk” (engl. The Horror at Red Hook) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u avgustu 1925.[1] i objavljivana u januaru 1927. u časopisu Weird Tales.[2] Ovo je autorova tranziciona priča, smeštena između njegovih ranijih dela i kasnijih Ktulu mitova. Iako priča prikazuje zlokobnu sektu, ovaj kult je konvencionalno okrenut obožavanju đavola, a ne kosmičkoj pretnji prikazanoj u njegovim kasnijim delima.
U to vreme živeći u siromaštvu u sirotinjskoj četvrti Red Huk, Lavkraft je pokušavao da proširi svoju potražnju u palp časopisima. Postavljajući neobično proaktivnog irskog njujorškog policijskog detektiva za glavnog junaka, nadao se brzoj prodaji detektivskim palp časopisima. Nije uspeo u tome i morao je da se osloni na Weird Tales.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Detektiv Maloun opisuje incident na dužnosti u četvrti Red Huk u Bruklinu, od koga je dobio fobiju od velikih zgrada. Vraćajući se tamo gde je sve počelo, on detaljno opisuje sirotinjski kvart Red Huk, sa svojim bandama i kriminalom, i nagoveštava okultno podzemlje.
Zatim je otkriveno da je „slučaj Roberta Sudema” pokretačka snaga Malounove istrage u Red Huku. Sudemovo ponašanje se iznenada menja. Iako je poznat kao pohabani samotnjak, po gradu se viđa kako izgleda mlađe i blistavije. Stižu vesti o njegovoj veridbi sa dobrostojećom ženom, a istovremeno se povećava broj lokalnih kidnapovanja. Policijska racija, u kojoj je učestvovao Maloun, ne otkriva ništa korisno u Sudemovom stanu u Red Huku, osim nekoliko čudnih natpisa.
Nakon Sudemovog venčanja, on i njegova mlada odlaze na brod. Na brodu se čuje vrisak i, kada posada uđe u Sudemovu kabinu, pronalaze njega i njegovu ženu mrtve, sa tragovima kandži na telu njegove žene. Kasnije, neki čudni ljudi sa drugog broda dolaze na njihov i polažu pravo na Sudemovo telo.
Maloun ulazi u Sudemov stan da vidi šta može da pronađe. U podrumu nailazi na vrata koja provaljuje i biva uvučen unutra, gde otkriva pakleni pejzaž. On svedoči ljudskim žrtvovanjima i ritualima koji reanimiraju Sudemov leš. Maloun je kasnije pronađen u podrumu Sudemovog stana, koji se neobjašnjivo urušio iznad njega, ubijajući sve ostale unutra. Tuneli i komore otkriveni u racijama su popunjeni i cementirani, iako se, kako Maloun prepričava, pretnja u četvrti Red Huk suptilno ponovo pojavljuje.
Likovi[uredi | uredi izvor]
- Tomas Maloun
- Njujorški policijski detektiv, poreklom iz Irske. Čovek sa Univerziteta u Dablinu rođen u džordžijanskoj vili u blizini Finiks parka, koji ima „keltsku daleku viziju za čudne i skrivene stvari, ali logičarsko brzo oko za spoljašnje neuverljive dokaze... U mladosti je osećao skrivenu lepotu i ekstazu stvari, i bio je pesnik; ali siromaštvo, tuga i izgnanstvo skrenuli su mu pogled u mračnijim pravcima, i bio je ushićen pripisivanjem zla svetu okolo.” Ova morbidna crta nadoknađena je „oštrom logikom i dubokim smislom za humor”. Ima 42 godine u vreme ove pripovetke.
- Robert Sudem
- „Učeni samotnjak iz drevne holandske porodice, koji je prvobitno imao jedva nezavisna sredstva, i nastanjuje prostranu, ali loše očuvanu vilu koju je njegov deda sagradio u Fletbušu”. Većina ga smatra „čudnim, korpulentnim starcem čija su mu neuredna seda kosa, čupava brada, sjajna crna odeća i štap sa zlatnim vrhom doneli zabavljene poglede”, dok ga Melon zna kao „zaista dubok autoritet za srednjovekovno sujeverje”. Zbog „određenih čudnih promena u njegovom govoru i navikama; divljih pozivanja na predstojeća čuda i neobjašnjivih proganjanja neuglednih četvrti Bruklina”, njegovi rođaci su bezuspešno pokušavali da ga proglase ludim. U vreme ove priče ima oko 60 godina.
Inspiracija[uredi | uredi izvor]
Mark Beherek tvrdi da je sirijska katolička crkva Svetog Đorđa u Njujorku inspirisala ovu pripovetku. Izgradio ju je Rajnir Sudem, čovek sa imenom veoma sličnim Robertu Sudemu iz priče. Beherek tvrdi da je pretvaranje ove građevine iz Sudemovog federalističkog stana u gotsku crkvu od strane sekte za koju je (pogrešno) verovao da je nestorijanska, a koja je počela dok je bio u Njujorku, inspirisala Lavkrafta. Beherek tvrdi da su demografske promene u kvartu i fizičke promene ove građevine paralelne sa metamorfozama Sudemovog karaktera i fizičkog izgleda, a obe takođe odražavaju „Pad kuće Ušera” Edgara Alana Poa.[3]
Lavkraft je o imigrantskoj populaciji ovog područja govorio kao o „lavirintu hibridne bede”.[4] Svoju inspiraciju za „Užas u četvrti Red Huk” je naveo u pismu piscu Klarku Eštonu Smitu:
Ideja da crna magija danas postoji u tajnosti, ili da pakleni antički obredi još uvek postoje u mraku, ona je koju sam koristio i koristiću ponovo. Kada vidite moju novu priču „Užas u četvrti Red Huk”, videćete šta koristim od ove ideje u vezi sa bandama mladih skitnica i krdima stranaca zlog izgleda koje se viđaju svuda u Njujorku.[5]
Lavkraft se preselio u Njujork da bi se oženio Sonjom Grin godinu dana ranije, 1924. godine; njegova početna zaljubljenost u Njujork ubrzo se pogoršala (ovo iskustvo je fikcionalizovano u njegovoj pripoveci „On”), velikim delom zbog njegovih ksenofobičnih stavova. „Kad god bismo se našli u rasno pomešanoj gomili koja karakteriše Njujork, Hauard bi kipteo od besa”, kasnije je napisala Grinova. „Činilo se da je skoro izgubio razum.”[6]
U svojoj priči Lavkraft skoro tačno opisuje mešavinu demografija Red Huka oko 1925. godine, ali − pošto je njegov protagonista Irac − promenio je pozivanje na tadašnju irsku populaciju Red Huka u „špansku”. U to vreme u Red Huku nije bilo španskog stanovništva, iako ga je bilo kasnije.
Veliki deo okultnog pojanja u priči je izvučen iz članaka o „Magiji” i „Demonologiji” u 9. izdanju Enciklopedije Britanike, koju je napisao antropolog E. B. Tajlor.[7] Danijel Harms i Džon Visdom Gons primećuju da je čarolija koju Lavkraft citira i opisuje kao „evokaciju demona”, zapravo bila zagonetka koja se navodno koristila u lovu na blago.[7]
Čini se da je upotreba Jezida kao kulta obožavaoca đavola, dva puta impliciranih kao da stoje iza događaja u priči, inspirisana delom „Stranac iz Kurdistana” E. Hofmana Prajsa.[8] U to vreme Lavkraft nije bio svestan njihove slične upotrebe u okultnom avanturističkom romanu Roberta V. Čembersa iz 1920. godine.
Ulica Martens nije izmišljena lokacija, već jedan blok severno od Avenije Čerč. Holandska reformisana crkva Fletbuš u kojoj se Sudem venčao nalazi se na uglu Avenija Čerč i Fletbuš.
Povezana dela[uredi | uredi izvor]
Pripovetka „Užas u četvrti Red Huk” se generalno ne smatra delom Ktulu mitova, jer joj nedostaju mnogi elementi koji ih karakterišu, kao što su potpuno vanzemaljski kultovi sa kosmičkim svrhama, zabranjene knjige, nepoznati bogovi i osećaj istinske „spoljašnjosti”, pošto kult i okultna magija u ovoj priči imaju jasno poreklo i svrhu iz stvarnog sveta. Međutim, jedna od boginja koju obožava kult je Magna Mater, koju je obožavao i kanibalistički kult u priči „Pacovi u zidovima” i za koji je stručnjak za Ktulu mitove, Robert M. Prajs, tvrdio da predstavlja Lavkraftovo božanstvo Šub-Nigurat.[9]
Robert Sudem živi u „usamljenoj kući, udaljenoj od ulice Martens”. Članovi porodice Martens bili su podzemni ljudožderi u Lavkraftovoj ranijoj priči „Vrebajući strah”, koji žive na lokaciji sa koje reka teče na jug da bi na kraju izašla kod Red Huka.
Prijem[uredi | uredi izvor]
Sam Lavkraft, uvek skroman u pogledu svojih dela i u to vreme prilično depresivan, izjavio je da je „Užas u četvrti Red Huk” bila „prilično duga i zbrkana, i ne mislim da je baš dobra”.[10] Ipak, to je bila jedna od retkih priča koja je objavljena tokom njegovog života, izabrana za britansku antologijsku seriju Ne noću.
Kritičari su omalovažavali ovu pripovetku, uglavnom zbog njenog otvorenog rasizma. Lin Karter je nazvao priču „komadom književnog vitriola”.[11] Piter Kenon je primetio da „rasizam čini lošu premisu za horor priču”.[12] S. T. Džoši je u Lavkraftovoj biografiji nazvao priču „užasno lošom” zbog njenog rasističkog jezika.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Lovecraft’s Fiction at hplovecraft.com
- ^ "The Horror at Red Hook" at hplovecraft.com
- ^ Beherec, Marc (2021). „The Church That Inspired "The Horror at Red Hook" and the Fall of the House of Suydam”. Lovecraft Annual (15): 128—166. JSTOR 27118866.
- ^ Getlen, Larry (August 14, 2008). "GHOST STORY". New York Post.
- ^ H. P. Lovecraft, Selected Letters vol. 2, p. 27; quoted in Peter Cannon, "Introduction", More Annotated Lovecraft, p. 5.
- ^ Lin Carter, Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos, p. 45.
- ^ a b Harms, Daniel; John Wisdom Gonce (2003). Necronomicon Files: The Truth Behind Lovecraft's Legend. Weiser Books. str. 95. ISBN 1578632692.
- ^ Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. str. 115. ISBN 978-0974878911.
- ^ Price, Shub-Niggurath Cycle, p. xiv.
- ^ H. P. Lovecraft, Selected Letters Vol. 2, p. 20; cited in Joshi and Schultz, p. 114.
- ^ Lin Carter, Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos, p. 46.
- ^ Cannon, str. 5
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. str. 115. ISBN 978-0974878911.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Užas u četvrti Red Huk na sajtu Internet Speculative Fiction Database