Fabiola (roman)
Fabiola – crkva u rimskim katakombama (engl. Fabiola or the Church of the Catacombs) je istorijski roman engleskog kardinala Nikolasa Vajzmena, napisan 1854. godine. Sama radnja romana smeštena je u paganski Rim početkom 4. veka i zasniva se na životu, pustolovinama i progonima ranih hrišćana. Većim delom pisac crpi inspiraciju iz žitija hrišćanskih svetitelja iz tog vremensko-istorijskog okvira.
Knjiga je filmski realizovana u tri navrata na italijanskom jeziku.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Priča je smeštena u Rim ranog 4. veka nove ere, u vreme progona hrišćana od strane rimskog cara Dioklecijana.
Glavna junakinja knjige je Fabiola, mlada lepotica iz plemićke rimske porodice. Razmazio ju je njen otac Fabijus, koji joj nikada ništa nije branio. Čini se da Fabiola ima sve što je za poželeti, uključujući i vrhunsko obrazovanje iz filozofije, no uprkos tome, ona je u srži svoga bića duboko nezadovoljna svojim životom. Jednoga dana, u naletu besa, ona napada i povređuje svoju sluškinju Siru, koja je potajna hrišćanka. Ponositu, razmaženu rimsku devojku u datoj situaciji poražava Sirina poniznost, zrelost i odanost. U tom trenutku počinje njen postepeni preobražaj, koji konačno kulminira njenim preobraćenjem u hrišćanstvo. Glavni vinovnici toga bivaju Sira i Fabiolina rođaka Agnija, koju ona jako voli i vrlo joj je naklonjena.
Druga nit priče vezuje se za pobožnog mladića Pankratija, sina jednog od mučenikâ, koji se i sam priprema za mučeništvo. Pankratijev ljuti protivnik je njegov vršnjak Korvinije, nasilnik, koji je iziritiran vrlinskim životom mladog hrišćanina. On čini sve što mu je u moći kako bi ponizio Pankratija i slomio hrišćansku zajednicu u katakombama Rima. To uključuje i organizovani linč njihovog bivšeg nastavnika Kasijana, potajnog hrišćanina. Ipak, Pankratije pokazuje svom neprijatelju svu veličinu hrišćanskog praštanja tako što mu spašava život ubrzo nakon što je ovaj ubio Kasijana.
Još jedan od glavnih negativaca u priči jeste zagonetni Fulvije, očito bogat mladić sa Istoka, koji se ubrzo pokazuje kao lovac na hrišćane koji ih za novac predaje vlastima. Trudi se da zadobije poverenje bilo Fabiole ili Agnije, kako bi uspeo da iz korena zatre hrišćansku zajednicu u Rimu. Posle pojedinih dramatičnih događaja, on neočekivano otkriva svoju povezanost sa Sirom, za koju se ispostavlja da je njegova davno izgubljena mlađa sestra. Tada Fulvije, duboko potresen, potpuno odbacuje svoje zle puteve, prima hrišćanstvo i naposletku postaje monah.
Likovi[uredi | uredi izvor]
Priča je, između ostalog, satkana i od mnoštva istinitih izveštaja o mučeništvu i poznate povesti o stvarnim hrišćanskim svetiteljima uključene su u ovu osmišljenu pripovetku. Stoga uključuje živote stvarnih ličnosti: svete Agnije, svetog Sevastijana, svetog Pankratija, svetog Kasijana, svete Emerentijane, svetog Tarcizija. Dva izuzetka su likovi Fabiole i slepe prosjakinje Cecilije. One, iako nose svetiteljska imena, nisu identične ličnosti sa svetom Fabiolom i svetom Cecilijom, koje su živele u drugom vremenu i životne priče su im drugačije.