Fikcija o nasciturusu
 | Ovaj članak je siroče zato što nijedan članak ne vodi ka njemu. Ako možete, dodajte veze ka ovom članku u relevantnim člancima Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovu poruku kada završite. (februar 2022) |
Nasciturus (infans conceptus) pro iam nato habetur quotiens de commodis eius agitur što znači: „začeto dete smatra se već rođenim ako je to u njegovom najboljem interesu“, jeste najpoznatija fikcija koja postoji u pravu, a razvili su je Rimljani kako bi uskladili svoje Nasledno pravo sa načelom pravičnosti.
Dobro je poznata činjenica da ostavioca može naslediti samo onaj ko ga je (makar i za sekundu) nadživeo. Svrha nasleđivanja je u tome da prenese materijalno bogatstvo sa umirućeg na njegove naslednike. Međutim, ovakvo rešenje, iako savršeno logično, može da dovede do vrlo nepravednih rezultata, jer ako može nasleđivati samo onaj ko je živ u trenutku smrti ostavioca, sledi da ga ne može naslediti onaj ko u to vreme još uvek nije rođen.
Rimski pravnici su primetili da postoji ogroman broj slučajeva da vojnik, krećući u novi pohod, za sobom ostavlja već rođenu decu i trudnu ženu — i pogine pre nego što se to dete rodi. U to vreme, jedini način da se neko smatra potpuno zbrinutim jeste taj da nasledi neku imovinu, pošto su šanse da sam stvori neko opipljivije bogatstvo bile vrlo male. Onemogućiti začeto dete (nasciturusa) da nasledi svog oca značilo bi da je ono unapred osućeno na život u siromaštvu i vrlo nehumanim uslovima. Iz tog razloga su pravnici i smislili ovu fikciju.
Dakle, začeto dete smatra se rođenim u momentu smrti svog oca, ukoliko je to u njegovom najboljem interesu. Jedini uslov koji ono mora da ispuni je taj da se rodi živo (pa makar posle toga živelo najkraći period), zato što u tom trenutku stiče pravni subjektivitet, a samim tim i mogućnost da ispunjava svoja prava. Mrtvorođeno dete nije pravni subjekt, te stoga ne može ni nasleđivati. Neka starija prava zahtevala su i da dete bude zdravo — bez fizičkih deformiteta (da nije monstrum) — i očuvanog psihičkog zdravlja.
Iako nasciturus svoj subjektivitet stiče u momentu rođenja, ovom fikcijom mu se priznaje određeni subjektivitet u momentu smrti njegovog oca. Ovaj krnji subjektivitet je jedino vezan za naslednopravni zahtev koji to dete ima i ne proširuje se dalje od tog zahteva. To znači da, u slučaju pobačaja, majci neće biti suđeno za ubistvo, pošto dete još uvek ne postoji kao fizičko lice, već samo kao fikcija.
Poseban zakonski zastupnik, koji se brine o pravima začete dece kojima je umro otac, još od rimskog doba naziva se curator ventris — "staratelj trbuha".