Pređi na sadržaj

Finsko-novgorodski ratovi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Finsko-novgorodski ratovi

Jaroslav II Vladimirski, prema Prvom novgorodskom letopisu, ratovao je protiv Finaca 1226. i 1228. godine, i odbranio njihovu kontraofanzivu 1228. godine
VremeXI vek do ranog XIII veka
Mesto
Finoskandija
Ishod presudna ruska pobeda
Sukobljene strane
Republika Novgorod
Voti
Koreli
Ižori		 Jemi

Finsko-novgorodski ratovi bili su niz konflikta između finskih plemena u istočnoj Finoskandiji i Novgorodske republike počevši od jednaestog ili dvanaestog veka, sve do ranog trinaestog veka.

Efekat ratova na finsko društvo je neposredno doveo do švedskog osvajanja zapadne Finske oko 1249. godine. Termin koji se koristi u ruskim letopisima, odnosno hronikama, za označavanje neprijatelja jeste Jemi (Yem), koji je međutim nejasan i najverovatnije se odnosi na mnoštvo grupa iako etimološki povlači koren iz finske reči Häme koja označava oblast Tavastiju.[1] Neke od grupa koje su identifikovane imenom Jemi mogu biti starosedeoci Tavastije iz južnocentralne Finske, generalno zapadni finci[2], ili čak podgrupa Karela sa severne obale Ladoge koji su potekli od zapadnih finaca koji su se tu ranije nastanili.[3]

Počeci ratova[uredi | uredi izvor]

Jedini poznati pisani izvor Finsko-novgorodskih ratova jesu srednjnovekovni ruski letopisi. Rusi i jemi su imali česte sukobe od dvanaestog veka nadalje. Istočnofinska plemena Vota, Korela (interpretiranih kao Kareli, ili još bliže, Kareli sa jugozapadne obale Ladoge) i Ižora se spominju kao saveznici Novgoroda. Rečeno je da su se borili protiv Jema i bez direktnog uplitanja Novgoroda, moguće oko kontrole centralne i istočne Finske; ova teritorijalna zavada se ispoljavala kroz godišnje osvetničke ekspedicije uz nemilosrdno ophođenje prema doseljenicima suparničkih plemena.

Najraniji pomen neprijateljstva potiče iz Lavrentijevog kodeksa, koji usputno spominje da je novgorodski knez Vladimir Jarloslavič bio u ratu sa Jemima 1042. godine.[4] Jemi se takođe pominju kao tributarni narod Novgorodu u Povesti minulih leta, ali se gube u kasnijim izvorima.[5]

Do konflikta je sigurno došlo do ranog dvanaestog veka, međutim, informacije o njima su retke.

Po Prvom novgorodskom letopisu, još jedan novgorodski knez, Vsevolod Mstislavič Pskovski, i njegova vojska iz Novgoroda bili su u ratu sa jemima tokom velike gladi 1123. godine. Letopis ne ostavlja druge informacije o konfliktu, kao ni njegovo mesto odvijanja.[6]

Jemi su harali i pljačkali novgorodsku teritoriju 1142. godine, ali su pobeđeni blizu Ladoge sa četristo gubitaka. Slučajno ili ne, šveđani su napali Novgorod iste godine.[6] Koreli, sada pod vođstvom Novgoroda, su se sledeće godine obračunavali sa jemima, ali su bili prisiljeni na povlačenje, gubeći dva broda.[6]

Jemi su opet napali ruse 1149. godine sa armijom od hiljadu ljudi. Pet stotina novgorođana su se dali u gonjenje jema, potpuno ih porazivši sa Votima, finskim plemenom u njihovom savezništvu. Voti, danas skoro iščezli, živeli su južno od današnjeg Sankt Peterburga. Sa osvrtom na to, ovo je verovatno bio najdublji pohod na rusku teritoriju od strane jema.[6]

Posle duge pauze u napadima – barem kako to nalažu letopisi – novgorođanin po imenu Višata Vasiljevič je poveo svoje trupe protiv jema u 1186. godini, vraćajući se nepovređen i sa zatvorenicima. Nije jasno da li je otišao da se bori sa jemima u njihovoj teritoriji, ili je branio svoju zemlju od invazije. Razlog za nastavak borbe nije pronađen.[6]

Koreli su pomogli Novgorođanima u još jednom u nizu napada na jeme, godine 1191. Ovog puta je jasno izrečeno da se borba odvila u „zemlji Jema“, pojavljjujući se po prvi put u ruskim letopisima. Napadači su „palili sela i ubijali stoku“.[6]

Posle ovog događaja, više decenija nije zapisano ništa o jemsko-novgorodskim ratovima. Nije moguće utvrditi da li je napad iz 1191. godine rezultovao kratkotrajnom vladavinom Novgorodske republike delova Finske ili Karelije. Mada, kasniji letopis iz 1220-ih godina spominje da ruski kneževi nisu bili u mogućstvu da prebivaju u jemskoj domovini.[4]

Intervencija Švedske i Pape?[uredi | uredi izvor]

Istovremeno, Švedska i Novgorod su takođe bili zaraćeni. Papa Aleksandar III, u svom pismu nadbiskupu Upsale i jarlu Gotormu švedskom godine 1171. (ili 1172), moguće da misli na rat finaca sa novgorođanima kada naređuje Švedskoj da preuzme finske tvrđave u zamenu za zaštitu.[7] U kasnom petnaestom veku, istoričar Erikus Olaj je tvrdio da je Linćepinški biskup Kol (preminuo oko 1196) bio zapravo „Jarl finske“ (Dux Finlandiae), i moguće da je predvodio švedski privremeni garnizon u Finskoj. Moguće je da je igrao ulogu sličnu onoj jarla Jona, koji je navodno proveo devet godina van zemlje, boreći se protiv novgorođana i ingermanlandijaca pri kraju dvanaestog veka.[8]

Takođe vredan pomena je takozvani Prvi švedski krstaški rat, koji je, prema nekolicini izvora iz petnaestog veka održan 1150. godine.[9] Ovaj krstaški rat je poznat samo iz kasnijih legendi, koje su ovaj poduhvat, ukoliko se zaista desio, okarakterisale kao hrišćansko poslanstvo pokršvanja nevernika, na čelu sa svetim kraljem. Međutim, izgleda da se desio odmah nakon izričito burnih 1140-ih godina, kada su se kombinovanim snagama Jemi i Šveđani borili protiv Novgoroda. Neki istoričari ovo vide kao direktnu reakciju neuspele jemske ekspedicije godine 1149, i povezuju je sa kooperacijom koju Papa pominje dvadeset godina kasnije.[10]

Godine 1221, Papu Honorija III je opet zabrinula situacija kada je dobio uznemiravajuće informacije od nadbiskupa Upsale. Odobrio je neimenovanom biskupu Finske da uspostavi trgovinski embargo „varvarima“ koji su pretili hrišćanstvu u Finskoj.[11] Identitet ovih „varvara“ nije utvrđen sa sigurnošću, a moguće je i da sam Papa nije bio svestan o kome se tačno radi. Mada, kada je embargo proširen osam godina kasnije, izričito je rečeno da se radi o Rusima.[12]

Ruski izvori pominju saradnju Šveđana i Jema najranije u 1240. godini; tamo se pominju Jemi kao saveznici Šveđana u bitci na Nevi, o kojoj se malo pisalo. Prvi pouzdani pomen Jema kao dela švedskih snaga datira iz 1256. godine,[6] sedam godina posle opšteprihvaćenog datuma Drugog švedskog krstaškog rata.

Poslednji rat[uredi | uredi izvor]

Poslednji poznati konflikt između jema i Novgoroda se odigrao 1220-ih godina, po letopisima posle nekoliko decenija mira. Nakon što je osigurao svoj položaj u Novgorodu, veliki knez Jaroslav II od Vladimira je organizovao niz pohoda na Estoniju, jeme i Kareliju. Ofanziva protiv jema je obavljena na zimu 1226-27. godine.

Jemska odmazdna ekspedicija na leto 1228. godine na Staru Ladogu, navodno vodeći hiljadu ljudi, se po Povesti minulih leta završila katastrofalno.

Ovaj konflikt je naizgled bio poslednji u nizu finsko-novgorodskih ratova. Prema papskim pismima iz 1229. godine, nepoznati biskup Finske je iskoristio haotična dešavanja da zauzme nehrišćanske bogomolje. Na zahtev biskupa, Papa je takođe uveo trgovinski embargo protiv novgorođana na Baltičkom moru, ili barem u Visbiju, Rigi i Libeku. Nekoliko godina kasnije, Papa je takođe zatražio od Livonijskog bratstva mača da pošalju trupe u svrhe odbrane Finske. Nije poznato da li su ikada poslate.

Finsko-novgorodski ratovi su bili jedan od vodećih faktora u konačnom švedskom osvajanju Finske oko 1249. godine.[13] Pod švedskom upravom, ratovi su se nastavili kao deo Švedsko-novgorodskih ratova.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lina, Marti (1989). Suomen varhaiskeskiajan lähteitä. Historian aitta I. Historian ystäväin liitto ry. str. 119. ISBN 9789519600611. 
  2. ^ Lina, Marti (1989). Suomen varhaiskeskiajan lähteitä. Historian aitta XXI. Historian ystäväin liitto ry. ISBN 9789519600611. 
  3. ^ Uino, Pirjo (1997). Ancient Karelia : archaeological studies. Helsinki: Suomen Muinaismuistoyhdistys. ISBN 978-9519057255. 
  4. ^ a b Lavrentijski kodeks. 
  5. ^ Povest minulih leta. 
  6. ^ a b v g d đ e Prvi novgorodski letopis. 
  7. ^ Pismo Pape Aleksandra III nadbiskupu upsalskom. 
  8. ^ Suomen Museo 2002. 2002. str. 66. ISBN 951-9057-47-1. 
  9. ^ Heikkilä, Tuomas. (2005). Pyhän Henrikin legenda. Helsinki: Suomalaisen Kirjallisuuden Seura. ISBN 951-746-738-9. OCLC 76860381. 
  10. ^ Linna, Martti (1996). Suomen alueellinen pyhimyskultti ja vanhemmat aluejaot Vesilahti 1346-1996. Jyväskylä. str. 197. 
  11. ^ Pismo Pape Honorija III biskupu Finske. 
  12. ^ Papska pisma Rigi i Libeku. 
  13. ^ Suomen historian pikkujättiläinen. Zetterberg, Seppo, 1945-, Kallio, Veikko. ([New ed.] izd.). Helsinki: WSOY. 2003. ISBN 978-951-0-27365-4. OCLC 500079371. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Финско-новгородски_ратови&oldid=27036193”