Ижори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ижори
Flag igora.svg
Застава Ижора
Izorskiy kostum endXVIII.png
Жена у ижорској народној ношњи, 18. вијек
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
 Русија 266 (2010)
 Украјина 812 (2001)
 Естонија 56 (2011)
 Белорусија 8 (1999)
Језици
Ижорски језик, Руски језик
Религија
православље
Сродне етничке групе
остали угро-фински народи

Ижори (енгл. Izhorians) или Ингри како су још познатији, је угрофински народ који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у западном дијелу Санкт Петербурга.

Име[уреди]

Када је у питању назив овог народа постоји неколико варијанти које су у употреби. Један од тих назива је Ингри, који је и најраспростањенији. Поред овог имена још их називају Каралијани из разлога што вјерују да потичу од племена Карелије. Ингријска територија добила је име по јужној притоци Неве, Инкере, а према неким теоријама племство ижорана има своје поријекло у долини Инкере. Ижори су се повремено називали и „земљорадници” (мааваки). У писаним подацима ижори су споменути још у 12. вјеку. Међу папиним биљешкама (булама), Александара III, поред Карелијанаца, Лапса и Вота, споменуте су и „пагани Ингрије” међу онима којима је забрањено продавати оружје.

Становништво[уреди]

Ижори живе у западном дијелу региона Санкт Петербурга, на подручју између ријеке Неве и Нарве. У округу Кингиссеп живе на полуострвима Курково (Курголово) и Соикола (Соикино), у Ломоносовском округу на Ижорском побрђу у околини реке Коваши. Језерска енклава Ижора такође се налазила у Гатчињском рејону (округу), на подручју ријеке Оредеж, око 100 km јужно од Лењинграда. Неки трагови тога (на примјер у селу Новинка) су очувани до 1960.

На развој станишта Ижора снажно је утицао сусједни народ. Ижорани су прешли из свог првобитног станишта у слив ријеку Неве на запад најкасније до 17. вијека (дјелом као резултат притиска руских насељеника). Регион оредежског дијалекта настао је у вези са миграцијом након Столбовог мировног споразума 1617. године.

Године 1848. Ижори су живјели у 222 села, а број је остао отприлике исти 1926. године. Године 1964. А. Ланест снимио је само 22 села са ижорског подручја, укључујући 4 Вотско-ижорска и 2 мјешовита села (Финско-ижорска). Године 1989. ситуација је готово иста, на примјер на полуострву Соикола Ижори су формирали већину, или бар значајан дио, у 15 села.

Подаци о становништу[уреди]

Ижори никада нису били нарочито велики народ, али се њихов број непрекидно повећавао све до 1930. година. Након овог времена масовне репресије и прогони смањују број Изхоријана драстично.

Година Број становништва
1848. 17 800
1897. 21 700
1926. 26 137
1939.
1959. 1062
1970. 781
1979. 748
1989. 820

Како наводе неки појединци, послијератни податци нису потпуно тачни и као такви се узимају са резервом. Да би преживели, Ижори су себе називали Русима (такође као Естонцима или Финцима), па је стварни број Ижора и изворних ижорских говорника био нешто већи него што је забележено у службеним подацима.

Језик и припадност[уреди]

По изгледа Ижори се не разликују од Вота или Финаца, јер обично имају добру косу и плаве очи.

Језик[уреди]

Ижорски језик припада сјеверној групи балтичко-финских језика. Њени најближи језички језици су карелски и источни дијалекти финског. Једном када су преци ових народа формирали древно карелско племе, карелијански језик више или мање обично говорио. Раздвајање је вјероватно дошло у периоду до 11 вијека., а до 17. вијека ижорски језик је достигао садашњу област распростањености. На основу пребивалишта, ижорски језик је подјељен на 4 дијалекта: дијалекти Доња Луга и Соикола који се говоре у западном дијелу Ингрије, хевешки дијалект на Ижорском платоу и Оредежу и Горња Луга, дијалекат који говорили су у близу ријеке Оредеж. Оредежски дијалект сада није у употреби.

О томе коме језички припада језик Ижора су подјељења мишљења. Фински лингвисти не сматрају да је ижорски језик посебан језик, већ сматрају да је то источни дијалекат финског језика. Естонски лингвисти (П. Аристе, А. Ланест) сматрају да је то посебан језик, тврде да се дијалект развио из древног карелског језика, а Ижони су сматрани за домаће становништво земље, а касније имигранти. Исто мишљење је изразио В. Порка (1885. (Über den Ingrischen Dialekt).

Њихов језик је због свог поријекла је уско повезан са источно-финским дијалектима. Такође су постојали многобројни контакти с сусједним земаљама (Воласима и Финцима), који су почели долазити са југоисточне стране Финске до краја 17. вијека. Ови међусобни утицаји резултирали су узајамним утицајима. У западној Ингрији (Доњи Луг, Соикола) вотски језик утицао је на ижорски и фински језик.

Иако су први утицаји са Русијом појавили у 13. вијеку, чињеница да су на том подручју коришћено неколико језичних дијалеката (ижонски, вотски, естонски, фински), била је од пресудног утицаја да Руси појачају свој утицај. Тек су брутална сузбијања и руссификацијске кампање тридесетих година прошлог вијека били прекинути оториншки отпори, а руски језик је постао доминантан. Осим бројних позајмљених ријечи, на фонетику и граматику ижорског језика значајно је утицао руски.

Историја[уреди]

Преци Ижора су се од 11. вијека одвојили од карлеијанских племена и преселили се из истребљене карелијске области и обале језера Ладога на југу. Најстарија археолошка налазишта потичу из 11. и 12. вијека, од подручја између Гатчине и Волхова. У писаној књизи из 12. вијека, заједно са Ватландијом, Ингрија се спомиње у вези са његовим потчињењем Новгороду. Ижори су подвргнути опорезавању од стране феудалне републике, а такође су били присиљени на војну вјерност. За то се водила посебна евиденција Ижора као редовних војника у новгородској војсци од 1270. године. Трагично, пошто су се неколико земаљских сила борило за контролу над Ингријом племена су била присиљена да се боре једна против друге. Естонци су формирали велики део теутонске војске, финци су били међу редовима шведских трупа, а Новгород је имао бројне Воласе и Ижоре у својој војсци.

Оружани сукоби између Руса и Швеђане завшени су у закључењем Мировног уговора у Орешеку из 1323. године, што је такође био кључни догађај у животу Ижора. Главне карелијске територије остајале су под шведском владавином, међутим Ингрија је била предата Русији, а као резултат тога је Ижорски контакт с родним племенима смањен. Ово је такође утицало на развој ижорског језика. Међутим, ситуација на шведско-руској граници, која је била подручје коју су населили Ижорани, није била сигурна, зато су се преселили са подручја границе западно од Нарве, а јужно дуж ријеке Оредеж.

Године 1478. Москва је освојила Републику Новгород. Године 1484. и 1488. велики број Волоса и Ижора је депортован у Русију. Њих су замјенили су их руски колонисти. Од 16. вијека посебна пажња посвећена је ширењу руског православља. Од тада су Ижори почели да користе руска имена која су им дати када су преузимали православну вјеру. Ижори су, међутим, обично прилагођавали имена према правилима њиховог језика.

Као резултат Столбовог мировног споразума закљученог 1617. године, Ингрија је реинкорпорирана у Краљевину Шведску. Многи православни становници овог подручја већ су се дубље мигрирали у Русију, а након што је Столбовски уговор све више узимао велики утицај на овом простору и Ижорани су били присиљени да направе сличан потез.

У наредном периоду, а поготову у Великом северном рату, Петар Велики је поново придружио Ингрију Русији (де факто 1703., де јуре 1721. године). Да би консолидовао освајање, нови град, Санкт Петербург, основан је на ушћу Неве, где је некада био град Ниен. Године 1710. године Ингрија је постала покрајина Санкт Петербурга. Локална имена су преведена на руски или прилагођена руском изговору (Сутела - Волково, Котко - Орли, Соикола - Соикино, Кукуси - Куровитси итд.). Иако су руске верзије имена биле званичне, рођена имена места су још увек у употреби до данас.

Главни град је узнапредовао и било је потребано велики број градитеља и разних других радника, службеника и званичника. Ижори су такође пронашли могућности запошљавања и постали познати као трговци, велетрговци. За сељане град је био добро тржиште гдје су узели стоку, поврће и рукотворине. Истовремено, Санкт Петербург је био град који се брзо развијао и фасцинантан културно-економски центар који је привукао људе различитих националности и апсорбовао их у руско окружење. Године 1861. укинуто је крштење и са новом слободом кретања, руски језик је почео да се шири (нарочито у случају мушкараца). Руске школе, Руско православље и руска престоница Санкт Петербурга били су главни фактори који су удружили Ижоре са руским културним спектром. У том периоду православље је било најважније, јер се његов утицај проширио на све сфере живота.

У првим годинама совјетске власти Ижорани су гајили наду да ће њиховом прогону и исељавању доћи крај. Према тој идеји је их и охрабрабривало и почетни предузетнички став Ижора: образовање је било побољшано, створен је ижорански писани језик као и књиге објављене на њиховом језику. Нажалост, та идеја и нада је убрзо срушена. Дошло је до колективизације и одузета је имовина богатих сељака, док су сами депортовани у Сиберију или у Централну Азију. Бољшевици су се жестоко борили против приватне имовине и богатства, а милитантни и атеисти су се борили против Цркве и његових сљедбеника. Руски шовинисти су 1937. затворили и школе Ижорана и слично. То је био и први вид престанка напретка за ижорски културни и друштвени живот.

Године 1942 - 1943. Ижорани и Вотси су евакуисани у Финску. После завршеног рата је Совјетски Савез тражи да их поврате, а они су депортовани у регионима Новгорода, Калињинграда, Вологда и Јарославља. Када су 1956. године, коначно имали дозволу да се врате кући, али у међувремену су се населили руски колонисти), да би званичан број Ижора повратника био само 1 062. Физичко истребљење и руссификација постигли су своју сврху, а послератне генерације Ижора не знају свој матерњи језик.[1]

Култура[уреди]

Ижори су увек били земљорадници, поморци и рибари. Њихова земља није била плодна, па је било потребно рибарити и ловити. Касније је значајан пораст трговине, заната и миграната био одлична прилика за напредовање. Источна Ингрија је увек била важна област за саобраћај и прелазну трговину. Ижори који живе на обалама Неве претоварали су робе и прослеђивали пошиљке од 12. до 13. вијека.

Као и код Руса, земља у Ингрији припада сеоским заједницама. Подијељен је према броју породица, или мушкараца, на парцеле. Пошто није било довољно земљишта, људи су морали зарађивати кроз рукотворине и многе друге послове. У приморским селима су Ижори су познати као ковачи, док се а источни дио ижорских села су познати по свом ткању. Цијели живот у селима ижора налик на то у руским селима до почетка 19. вијека.

Данас се рећи да је село Вистино центар ижорске културе. Како кажу преостали припадници овог народа, који чак живе од 1935. године, мјесто је доста уредно, путеви су асфалтирани, има лијепе уређене дрвене кућице са прозорима украшеним резбаријом и мале воћњаке. Има и неколико типичних градских вишеспратница, а у њиховом дворишту – дрвене бунаре.

Иако се култура и традиција старих Ижора полако губи у свијету технологије и развоја, чак и данас, када се територија на којој живе Ижорци свела на пар села, стари обреди и вјеровања још увек играју важну улогу у њиховом животу. Мештани су примили хришћанство још у средњем вијеку, али пагански обичаји су и дан данас присутни. На пример, јелка се овде кити за свадбу, а затим се качи на таваницу. И покојника у поворци прати јелка – њеним гранама се посипа пут до катафалка. Чланови породице упокојеног Ижорца чувају те гране четрдесет дана, а затим их спаљују.[2]

Писмо[уреди]

Године 1930. створен је ижорски писани језик заснован на латиници. У школама у Западној Ингрији било је могуће основно образовање матерњег језика. Између 1932. и 1937. године, 25 уџбеника Ижора је објављено (нпр. В. Јунус Izhoran keelen grammatikka, Morfologia. Opetajaijaa vart 1936; В. Иунус, Н. Илин (Inkeroisin (izhoran) keelen oppikirja alkushkouluja vart 1936.). Нажалост, писани језик код Ижора, као и уџбеници и чак наставници били су ликвидирани 1937. године.

Истраживања[уреди]

Прво забиљежено истраживање фрагмената ижорског језика су објављене у упоредном рјечнику П. С. Паласа "Linguarum totius orbis vocabularia comparativa" (1787—1789). У њему је забиљежено око 286 ријечи. Први посебан истраживачки подухват, "Über den ingrischen Dialekt" (Хелсинфорс, 1885.) В. Порка, даје детаљни преглед Ижорске граматике. У својој књизи (1966. године) А. Ланест се бавио свим дијалектима ижорског језика и њиховој географији. Исте године објављена је збирка узорака језика "Isuri murdetekste" од стране А. Ланеста. Рјечник ижорског језика "Inkeroismurteiden sanakirja" Р. Р. Нирвија објављен је у Хелсинкију 1971. године.

У Ингрији је сакупљена изузетна количина народне поезије, посебно народних пјесама. У финској антологији народних пјесама "Suomen Kansan Vanhat Runot" објављених од 1915. до 1931. До сад је познато девет томова (6.500 страница) народних пјесама. У последњим деценијама, А. Ланест је био најактивнији истраживач у овој области. Његова најновија монографија "Isuri keele ajalooline foneetika ja morfoloogia" објављена је 1986. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Izhorians or Ingrians”. eki.ee. Приступљено 22. 8. 2017. 
  2. „Заборављени народи Русије: Ижорци”. Руска реч. Приступљено 22. 8. 2017.