Fotografski film

Fotografski film Svema

Fotografski film je tanki komad plastike presvučen na svetlo osetljivim solima srebrnih halida. Bilo je mnogo vrsta filmova i svi su imali bar jedan sloj osetljiv na svetlost. Taj sloj se nazivao emulzija. U crno-belom filmu, tanki sloj emulzije bio je prevučen preko plastične ili staklene osnove. Emulzija je sadržala sićušne kristale srebrnog bromida u materiji zvanoj želatin. Odbijenu ili izvornu svetlost lica ili predmeta koji je fotografisan, sočiva kamere usredsređivala su na emulziju kad se zaklopac aparata otvori. Svetlost s različitih delova lica ili predmeta aktivirala je kristale srebrnog bromida u različitim količinama - što je svetlost jača, bila je veća i reakcija. Na emulziji se stvarala slika lica ili predmeta, ali se nije mogla videti dok se film ne razvije. Ta slika se zvala latentna slika.

Da bi ta slika postala vidljiva, film se morao obraditi nekim hemikalijama. To se radilo u tamnoj sobi, da ne bi još kakva svetlost pala na emulziju. Film se na izvesno vreme, pri temperaturi od oko 20 °C, stavljao u posudu sa sredstvom za razvijanje (razvijačem), koji je svetlošću aktivirane kristale pretvarao u sivo ili crno metalno srebro. Siva ili crna senka zavisila je od količine svetlosti koja je pala na pojedini deo filma. Na toj slici svetlo i tamno su bili obrnuti: tamne senke sa izvornog predmeta izgledale su svetle (film je bio providan), a svetle tamne. Stoga su se slike na filmu nazivale negativima.

Posle pranja u vodi, film se potapao u drugu hemikaliju, koja je sredstvo za fiksiranje (fiksir). Fiksir je dalje rastvarao neaktivisani srebrni bromid i dovodio sliku u pravo stanje. Film se tada ispirao i sušio.

Da bi se od negativa dobila fotografija, on se stavljao uz naročitu, fotografsku hartiju, a ta hartija sadržala je sloj kristalaosetljivih na svetlost. Hartija i negativ izlagani su kratkom blesku svetlosti. Tamne površine negativa propuštale su samo malo svetlosti na hartiju; svetli delovi propuštali su mnogo više svetlosti.

Fotografska hartija se zatim razvijala i fiksirala na isti način kao film. Konačna slika na hartiji bila je svetla gde je na negativ ubila tamna, i obrnuto. Stoga je bila jednaka licu ili predmetu prvobitno fotografisanom.

Filmovi su se, u odnosu na period kad su nastali, kasnije proizvodili u mnogo manjim dimenzijama. Kad se negativ stavljao u dodir s hartijom, dobijala se mala fotografija, iste veličine kao negativ. Pomoću aparata za povećavanje povećavala se slika ili jedan njen deo.

U polaroidnoj kameri upotrebljavala se posebna vrsta filma. Taj polaroidni film razvijao se procesom u unutrašnjosti kamere. Crno-bele fotografije dobijale su se za oko 10 sekundi nakon što je slika snimljena. Na taj način mogle su se praviti i fotografije u boji i rendgenske fotografije.