Hagioterapija

Biblijski tekstovi su jedan od alata u hagioterapiji

Hagioterapija je terapijska metoda za isceljenje čovekove duhovne dimenzije ili duše. Nastala je na filozofskim, antropološkim i teološkim istraživanjima čoveka. Predstavlja pravac grupne egzistencijalne psihoterapije, čiji je cilj čišćenje života od disfunkcionalnih obrazaca ponašanja, a jedan od njenih alata je projektivni rad sa svetim, u ovom slučaju biblijskim tekstovima.

Osnovne postavke

Duša je ime koje su savremeni filozofi i teolozi dali onom delu čoveka po kome je on specifično biće i po čemu se razlikuje od vegetativnog i psihičkog dela koji poseduju životinje i biljke.

Hagioterapiju kao posebnu metodu antropološke (duhovne) terapije osmislio je prof. Dr Tomislav Ivančić, profesor fundamentalne teologije na Bogoslovnom fakultetu u Zagrebu, kao težnju da se čovek reši bola na duhovnom nivou, dok medicina to čini na fizičkom, a psihijatrija na mentalnom nivou.

U Češkoj se ova terapija koristi od 1992. godine, posebno u lečenju vernika i nevernika, zavisnika od supstanci.

Hagioterapija je predstavljena kao „istraživačko-terapeutska metoda“ koja dovodi do „ozdravljenja ljudske ličnosti“. Međutim, efikasnost hagioterapije na bilo koje odrednice ljudskog zdravlja nije naučno dokazana, tako da do danas ne postoje klinička ispitivanja ili sistematski pregledi hagioterapije.

Pošto je patio od gangrene na jednoj nozi, čakonu Justinijanu je noga amputirana. Pozivajući se na hagioterapijsku moć svetih iscelitelja Kozme i Damjana, zaštitnika hirurga, oni su mu nakalemili nogu uzetu sa leša tek sahranjenog Etiopljanina (Isceljenje đakona Justinijana, Fra Anđeliko, 1438-1440).

Prema etnologu Anjes Bernar, „hagioterapija se zasniva na pretpostavci: pripisivanje svecu – ili Devici – taumaturgijske moći. Zahvaljujući njegovom zastupništvu kod Boga, bolesnik se spasava. U oblasti mentalnih poremećaja, ovaj metod je predstavljao glavnog konkurenta medicini, od srednjeg veka do kraja Starog poredka, a u nekim slučajevima i tokom 19. veka. Tako se hagioterapija uglavnom praktikuje kao deo hodočašća do mesta gde se čuvaju mošti i/ili se nalazi čudotvorni izvor ili česma.1.

Istoričar Fransoa Lebren u svojoj knjizi „Ranije se leči“ podseća da pacijenti nisu oklevali da istovremeno pribegnu:

• lekaru (to je uglavnom činila određena društvena elita),
• empiriku (praktičaru koji ne pripada zvaničnoj medicini, seoskom hirurgu)
• svetim isceliteljima.

Kada s radi o svetim isceliteljima kojih je mnogobrojno, pacijenti često nisu znali kome svecu da se posvete ili obrat sa svojim problemom: „u ovom mnoštvo „specijalističkih“ svetih iscelitelja, pacijent ili njegova porodica pita Bogorodicu kao „generalistu“, pita kome svecu da se posvete. Ako smo u nedoumici u pogledu prirode zla o kome je reč, a samim tim i o identitetu posrednika od koga se pomoć traži, ostaje resurs da se pojedini sveci „povuku“, odnosno ukažu na sveca koji odgovara bolest. Jedna od najčešćih praksi se sastoji u tome da „svetac strelac“ – jer je to najčešće žena – uzastopno stavlja komade tkanine na površinu kade sa vodom, svaki put imenujući sveca terapeuta: pa tako komada sa koga najbrže teče voda označava dobrog svetitelja.”.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).