Hafrada

Hafrada (hebrejski jezik: הפרדה, bukv. 'odvajanje, razdvajanje') je politika vlade Izraela da odvoji izraelsko stanovništvo od palestinskog stanovništva na okupiranim palestinskim teritorijama, što se odnosi na Zapadnu obalu i pojas Gaze.

Jicak Rabin, izraelski premijer od 1992-1995. godine, bio je prvi koji se založio za izgradnju fizičke barijere između Izraelaca i Palestinaca. Nakon samoubilačkog bombaškog napada u Beit Lidu 1995. godine u kojem su ubijena 22 Izraelca, Rabin je izjavio da je odvajanje neophodno da bi se većina izraelskih Jevreja zaštitila od palestinskog terorizma. Od svog prvog javnog predstavljanja, koncept pretvoren u politiku ili paradigmu koja dominira izraelskim političkim i kulturnim diskursom i debatom.

Politiku razdvajanja održavale su uzastopne izraelske vlade, koje su izgradile barijeru Izrael-Gaza i izraelsku barijeru Zapadne obale (Geder Ha'hafrada, na hebrejskom „ograda za razdvajanje“). Izrael je 2005. godine izvršio povlačenje iz Gaze, koje je uključivalo evakuaciju izraelskih naselja i Izraelske odbrambene snage iz Pojasa Gaze. Zatvaranje Zapadne obale je takođe navedeno kao primer te politike.

Druga imena za hafrada kada se razgovara na engleskom uključuju jednostranu razdvajanje ili jednostrano odvajanje Aaron Klieman je razlikovao planove za podelu na osnovu "hafrada", koju je preveo kao odvajanje; i "hipardut", preveden kao odvajanje. Hebrejska reč "hafrada"(Hafrada) može da podrazumeva i razdvajanje i segregaciju. Kritičari su povezali politiku Hafrade sa aparthejdom, i drugi tvrde da reč "hafrada" nosi "upadljivu sličnost" sa južnoafričkom upotrebom tog termina.

Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija Ričard A. Falk je 2014. godine više puta koristio taj izraz u svom "Izveštaju specijalnog izvestioca o situaciji ljudskih prava na palestinskim teritorijama okupiranim od 1967. godine".

Stanje 90tih godina 20. tog veka

Jicak Rabin je prvi predložio stvaranje fizičke barijere između Izraelaca i Palestinaca 1992 godine, a do 1994 godine, izgradnja prve barijere - Gaza-Izraelske barijere - je počela U januaru 1995 godine, Palestinski islamski džihad je izvršio dvostruki samoubilački napad na kružnom putu Beit Lid blizu Netanije, ubivši 22 Izraelca Nakon napada, Rabin je naveo ciljeve ovog preduzeća, izjavljujući da,

„ "Ovaj put mora da vodi do razdvaja, iako ne prema granicama pre 1967 godine. Želimo da postignemo razdvaja između nas i njih Ne želimo da većina jevrejskih stanovnika države Izrael, 98% od kojih živi u granicama suverenog Izraela, uključujući ujedinjeni Jerusalim, bude izložena terorizmu." ”

Prvi izraelski političar koji je uspešno vodio kampanju na platformi zasnovanoj eksplicitno na razdvajanju, pod sloganom "Mi ovde. Oni tamo", bio je Ehud Barak.

U američkom časopisu Policy Review, piše Eric Rozenman:

„ „Barak je 1998. objasnio hafradu – razdvajanje – ovako: „Trebalo bi da se fizički odvojimo od Palestinaca, po preporuci američkog pesnika Roberta Frosta, koji je svojevremeno napisao da dobre ograde čine dobre komšije. Ostaviti ih [izvan] granica to će biti dogovoreno i izgraditi Izrael“.
”

Usvajanje politike razdvajanja od strane izraelske vlade je generalno zaslužno za ideje i analize Daniel Šueftan kao što je izraženo u njegovoj knjizi iz 1999. godine, Korah Ha'hafrada: Yisrael Ve Harashut Ha'falestinit ili "Razdruživanje: Izrael i palestinski entitet". Alternativni prevod naslova na engleskom glasi: „Potreba za odvajanjem: Izrael i Palestinske vlasti.“ U njemu, Daniel Schueftan razmatra nove i postojeće argumente koji leže u osnovi različitih stavova o razdvajanju, kako bi obrazložio odvajanje od Palestinci, počevši od onih na Zapadnoj obali i Gazi. Daniel Schueftan favorizuje stavove političara poput Jicaka Rabina i Ehuda Baraka za „tvrdo odvajanje“, dok stav političara poput Šimona Peresa karakteriše kao „meko razdvajanje“.

Nakon što je preuzeo dužnost 1999. godine, Barak je krenuo da „stimuliše raspravu u kabinetu o razdvajanju“ tako što je svojim ministrima podelio kopije manifesta Daniel Schueftan, profesora Univerziteta u Haifi, „Razdruživanje“. Politiku razdvajanja je kasnije usvojio Izraelski savet za nacionalnu bezbednost, gde je Daniel Schueftan takođe bio savetnik. Prema Geršonu Baskinu i Šeron Rozenberg, knjiga Daniel Schueftan izgleda kao „radni priručnik za Izraelske odbrambene snage i široke izraelske političke krugove“ za primenu i „jednostranu izgradnju zidova i ograda“.

Stanje 2000tih godina

Druga intifada, velika palestinska pobuna protiv Izraela, trajala je od 2000. do 2005. godine. Ovaj period obeležili su intenzivni i brojni palestinski samoubilački napadi, od kojih je većina bila usmerena na izraelske građane. Između 2001. i 2005. godine, ove samoubice ubili su 491 izraelskog državljanina, pretvarajući civilni život u bojno polje. Kao rezultat toga, izraelska vlada je odustala od nade u diplomatsko rešenje sukoba i prihvatila strategiju jednostranog povlačenja.

U februaru 2001. godine, Meir Indor, potpukovnik u Izraelskim odbrambenim snagama, izjavio je da je „hafrada (razdvajanje) – oni su tamo, a mi smo ovde“ postala „nova ideologija“ i „nova reč za one koji maštaju o miru“. Meir Indor je uputio oštre kritike prema predloženom mirovnom sporazumu Arijela Šarona koji je izneo tokom izbora 2001. godine na kojima je Šaron tvrdio da će obezbediti „mir i bezbednost“ tako što će „hafradu učiniti dužinom i širinom zemlje“. Godine 2002, Rochelle Furstenberg iz časopisa Hadassah Magazine izvijestila je da je koncept "jednostranog razdruživanja" bio nepoznat javnosti osam mjeseci ranije, ali da je ta ideja dobila na zamahu.

Vlada Arijela Šarona je 2002. godine započela radove na izraelskoj barijeri na Zapadnoj obali u oblasti Šiva. Izrael je od tada tvrdio da je barijera od vitalnog značaja za sprečavanje palestinskih napadača u izraelskim gradovima. Daniel Schueftan je opisao barijeru kao „fizički deo strategije“ jednostranog odvajanja. Daniel Schueftan je objasnio da: „Ona čini strategiju mogućom jer ne možete reći 'ovo je ono što ću uključiti, a ovo je ono što ću isključiti' bez fizičke barijere koja sprečava kretanje između to dvoje“.

Izrael je 2005. godine izvršio povlačenje iz Gaze (hebrejski jezik: עברעתההתנתקות, romanizovano: Tokhnit HaHitnatkut, bukvalno značenje u prevodu 'plan razdruživanja'), jednostrano demontažu 2005. godine i izraelsko naselje Gaze i 21. Izraelski ogranak u Izraelu iz unutrašnjosti Pojasa Gaze. Premijer Ariel Šaron prvobitno je nazvao svoj jednostrani plan razdruživanja „plan odvajanja“ – na hebrejskom, Tokhnit HaHitnatkut, pre nego što je shvatio da je „razdvajanje zvučalo loše, posebno na engleskom jeziku, jer je posećalo na reč aparthejd“. Plan je predstavljen izraelskoj javnosti sredinom decembra 2003. godine.Zvanično usvojen od strane izraelske vlade i usvojen u avgustu 2005. godine, jednostrani plan razdruživanja rezultirao je razgradnjom svih naselja u Pojasu Gaze i četiri naselja na severnoj Zapadnoj obali. Daniel Schueftan je okarakterisao Šaronov jednostrani plan razdruživanja kao samo prvi korak u „širem istorijskom procesu“.

Rekavši The Jerusalem Report 2005. godine da bi mogao „čak i da zakači datume na njemu“, predložio je da će 2007. ili 2008. godine doći do još jednog velikog razdruživanja na Zapadnoj obali; i da će Izrael pre 2015. godine jednostrano podeliti Jerusalim po sopstvenom izboru. Daniel Schueftan je tvrdio da "osnovna karakteristika" povlačenja nije da će doneti mir, već da će sprečiti "večni teror".

Sprovođenje hafrade je nastavljeno pod vladom premijera Ehuda Olmerta.

Analiza i debata

U oktobru 2000. novinar Haaretz Gideon Levi komentarisao je za Courrier International da je javna podrška ogromne većine za "hafradu" rezultat nezainteresovanosti prosečnog Izraelca prema istoriji i mnogim Palestincima – što je suprotstavio zahtevu Izraela da Palestinci proučavaju Holokaust da bi razumeli jevrejske motive.

U Mapping Jewish Identities, objavljenom iste godine (2000), Adi Ofir je izneo podršku za ono što on naziva „glavnim elementom sistema aparthejda – (hafrada) između Izraelaca i Palestinaca“, među cionistima koji govore u favorizovanje ljudskih prava može se pripisati unutrašnjim protivrečnostima u cionističkoj ideologiji.

Godine 2002. televizijski prenos The McLaughlin Group na temu politike odvajanja Izraela počeo je rečima: „Jevreji to zovu hafrada, „odvajanje“, na hebrejskom. Kritičari to nazivaju aparthejdom. unkuote, „jednostrano povlačenje.“ To je ideja koja je stekla uporište u Izraelu.“

Prema Smitu i Kordelu, smatra se da primena politike Hafrade koristi kulturnu autonomiju kao izgovor za prinudnu segregaciju.

Značajni primeri upotrebe

Od Izraelaca

• Eitan Harel, profesor biologije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, izjavio je za Le Monde Diplomatikue u maju 1996. godine: „Naši prioriteti su se promenili. San o velikom Izraelu zamenjen je realnošću malog Izraela. Ljudima je važno da žive bolje ovde, a ako ih pitate šta žele i čekaju, većina odgovora je: hafrada, razdvajanje."
• Esther Zandberg je opisala umetničku izložbu pod nazivom „Hafrada (Razdvajanje)“ u izdanju Haaretz iz juna 2005. godine kao što se sastoji od slika 12 mesta razdvajanja koje su fotografisali Jair Barak, Orit Siman-Tov i Amit Grun koji predstavljaju „zidove aparthejda između Cezareje i Jisr az-Zarqa i između Nir Zvija i arapskog naselja Pardes Snir u Lodu; arhitektonska monstruoznost kula na plaži Karmel u Haifi, koje se kao podignuta pesnica uzdižu nasuprot očajnog naselja Neveh David; preteći zid koji okružuje luksuzno stambeno naselje Holiland u Jerusalimu; i nekoliko drugih lokacija."
• U radu pod naslovom „Nišul (raseljavanje): Izraelski oblik aparthejda“, Džef Halper iz Izraelskog komiteta protiv rušenja kuća, napisao je da je: „Hafrada (aparthejd na afrikansu) je zvanični hebrejski izraz za izraelsku viziju i politiku prema Palestincima u okupiranih teritorija – i, moglo bi se tvrditi (sa kvalifikacijama), unutar samog Izraela.

Od Palestinaca

• Od 2003. godine, velečasni Naim Atik iz palestinskog hrišćanskog centra za teologiju ekumenskog oslobođenja, Sabel, sa sedištem u Jerusalimu, insistira na korišćenju termina hafrada da opiše politiku Izraela prema Palestincima, istovremeno primećujući njegovu sličnost u značenju sa rečju aparthejd.
• U diskusiji 2006. godini o izgledima za mirno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba koju je sponzorisao Institut za strateške i razvojne studije, Mazin Qumsiyeh, bivši profesor i genetičar sa Jejla i zagovornik rešenja jedne države, rekao je: „Sada, Izrael danas koristi novu reč. Verovatno ste čuli da je pogrešno prevedena. Na hebrejskom se zove hafrada. Hafrada znači bukvalno segregacija ili razdvajanje. Ali u najgoroj izraelskoj propagandnoj mašini na CNN-u i drugim novinskim kućama koriste reč 'konvergencija'— čuli ste za Olmertovu konvergenciju. Konvergencija ne znači ništa. Šta je konvergencija? To nije prevod od hafrada. Hafrada znači segregacija, razdvajanje; to znači."

Od aktivista i zastupničkih organizacija

• Izraelska barijera na Zapadnoj obali ili Geder Ha'hafrada poznata je u nekim aktivističkim krugovima kao Hafradin zid
• Džejms Boven je 2006. godine napisao u uvodniku mišljenja u Haaretz da on i kolege aktivisti iz kampanje solidarnosti Irske i Palestine vide „hafradu (razdvajanje) kao cionistički oblik aparthejda“ i tvrdio da „Izrael treba tretirati kao staru Južnu Afriku“.
• U medijskom saopštenju od 30. maja 2006. godine pod naslovom Sunday Herald's Linguistics Gymnastics, Honest Reporting UK se bavio upotrebom reči hafrada od strane urednika Sunday Herald David Pratt. U njemu se navodi da „samo letimičan pogled na hebrejsko-engleski rečnik otkriva da termin 'Hafrada' ne znači bukvalno 'aparthejd'. Takođe, kao koncept, 'Hafrada' sigurno nije ušao u izraelski leksikon, već, izraz „Geder Hafrada“ („ograda za razdvajanje“) koji se odnosi na izraelsku bezbednosnu barijeru. Stoga Prat namerno i nepošteno tvrdi da su Izraelci počeli privatno da koriste sopstveni izraz za „aparthejd“ dok netačno navodi da je izraelska bezbednosna barijera i ideologija aparthejda su jedno te isto“.

Od novinara

• Dana 26. maja 2006. godine, Dejvid Prat, strani urednik Sunday Herald napisao je da je: „Čak i među Izraelcima, termin 'Hafrada', 'odvajanje ili aparthejd na hebrejskom' ušao je u mejnstrim leksikon, uprkos oštrom poricanju jevrejske države da je uključeni u bilo koji takav proces“.
• U članku iz januara 2007. godine pod naslovom „Dalje fusnote o cionizmu, Joderu i Bojarinu“, Alen Ep Viver je napisao da su „strateški demografski i teritorijalni ciljevi“ doneli „politiku hafrade, hebrejski za razdvajanje“.

Литература

• Smith, David J.; Cordell, Karl (18 October 2013). Cultural Autonomy in Contemporary Europe. Routledge. ISBN 978-1-317-96851-1.
• Aaron S. Klieman (15 January 2000). Compromising Palestine: A Guide to Final Status Negotiations. Columbia University Press. p. 1. ISBN 0-231-11789-2