Hadži Aleksa O. Popović
Hadži Aleksa O. Popović je srpski knjižar koji je živeo u 19. veku, koji je iako je imao svoju knjigovezačku radionicu, svojom glavnom delatnošću učinio putovanje po Srbiji (a kasnije i šire) i prodavanje knjiga čitaocima i prenumerantima.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Hadži Aleksa O. Popović rođen je u Banatu, u selu Žitnici, blizu Oreovice. Kao mlad i siromašan momak napušta rodni dom i dolazi u Srbiju. Po beleškama Stojana Novakovića bio je vredan i radio mnoge poslove da bi mogao svoj pozitivni pogled na život i svet što korisnije upotrebiti. Sredinom 20. veka nastanio se u Beogradu. Bio je samouk te je prionuo i naučio knjigovezački zanat za koga je brzo uvideo da se u to doba nije mogao zasnovati život na prihodima tog posla. Počeo je da radi drugi posao, a to je rasturanje knjiga u najšire narodne slojeve. Kao dobar pravoslavac posle odlaska u Jerusalim na poklonjenje Hristovom grobu počeo je svoj novi posao sprovoditi u delo. Koliko je poznato, nije kao slepi Jeremija nosio knjige o sebi već je imao kola sa arnjevima i tako spreman knjižarski tovar iznosio u narod i tražio kupce knjigama. Bio je obučen evropski ali su mu odela bila skrojena od balkanskog šajaka.
Štedeći i teško zarađujući Hadži Aleksa je za sto dukata kupio kuću sa velikim vrtom na samom kraju kraju tadašnjeg Beograda u Mišarskoj br.5. Međutim, u delu kuće je osnovao i knjigovezačku radionicu i pokretnu knjižaru. U uslovima kada je narodni život tek počeo da se budi i razvija, a pismenost, u nedostatku škola bila do krajnosti nerazvijena, dati se na jedan takav posao kao što je rasturanje knjige u patrijarhalnoj Srbiji i na njemu zasnovati celokupnu budućnost bio je tegoban i rizičan posao.
Nakon pokušaja proširivanja svog posla u Bosnu, biva proglašen za špijuna i tom prilikom su mu oduzete knjige i biva bačen u tamnicu. Pri prevođenju u drugu tamnicu uspeo da uz pomoć prijatelja pobegne iz Sarajeva i vrati se u Beograd.
Jednog zimskog dana, na putu za unutrašnjost naišao je Hadži Aleksa na velike snežne nanose iz kojih se jedva izvukao. Međutim, tada je zadobio upalu pluća od koje nikada nije ozdravio.
Delatnost
[uredi | uredi izvor]Hadži-Alksina delatnost bila je u početku ograničena samo na Beograd. I dok je, mahom svoja izdanja, u sopstvenoj radionici sam Hadži Aleksa prošivao i spremao za prodaju, dotle su njegovi momci sa korpama punim knjiga prolazili svim krajevima Beograda . Kako je ostalo zabeleženo u ,, Glasniku knjižara " iz 1932. godine oni bi: ,, S večeri obilazili sve mehane, u koje su svraćali na konak palančani i trgovci iz unutrašnjosti Srbije, te su ih snabdevali raznovrsnom lektirom . Mnogi od tih trgovaca uzimali su knjige za sebe i za svoje prijatelje, a mnogi su uzimali za svoje radnje te iste preprodavali."
Čim se posao počeo širiti, Hadži Aleksa je krenuo po celoj zemlji. Sa još jednim momkom i kolima pokrivenim arnjevima punim sanducima knjiga, Hadži Aleksa je stizao u sva veća sela, gradove, varoši, sabore, škole, bogomolje širom Srbije - svuda gde se narod okupljao. Obično je to radio dva puta godišnje, dva meseca leti i dva meseca zimi. Takav posao iziskivao je i veliki fizički napor. Naročito su surove zime, sa snežnim nametima i zavejanim i izrovanim drumovima bile teške. Podela na ova dva godišnja vremena određivala je i sadržinu same knjige, te je po tome kalendarska literatura davala pretežnost završetku svake kalendarske godine . "Lepa je to slika bila, kada leti ožive naše palanke i ukažu se, s obe strane ulice, mlade kalfe prekrštenih nogu kako na ćepencima drvenih dućana revnosno dovršuju poručenu seljačku robu: koporane, čakšire, gunjeve i drugo. Ali, čim se sredinom ulice pojavi momak sa korpom napunjenom knjigama, sve se odmah prekida, doziva se knjižar i okupljeni oko njegove korpe željno odabiraju lektiru koja im se dopadne." U tim prilikama prodavale su se i one knjige pismom poručene kao i one namenjene prenumerantima.
Prenumeranti su bili u neku ruku mecene knjiga i bez njih se nijedna nova knjiga nije mogla zamisliti. Knjige koje su se u narodu najčešće čitale bile su upravo one koje je Hadži Aleksa nudio: po gradovima, naročito u prestonici. Najradije su se čitala izdanja naših pisaca onoga doba pedagoško-zabavne i čisto zabavne sadržine ( Dositej Obradović , Vuk Stevanović Karadžić ,Jovan Sterija Popović , Bogoboj Atanacković, Milovan Vidaković i dr.). Po selima i palankama, najčešći čitaoci bili su sveštenici i učitelji.
Običan svet kupovao je zbirke junačkih pesama, kalendare sa dodacima razne sadržine, sanovnike, roždanike, razne narodne pripovetke, poslovice, zagonetke i basne. U jeku svoje delatnosti, ponesen sklonostima za narodno prosvećivanje, Hadži Aleksa reši da proširi krug svoga rada i mimo granica tadašnje Srbije. Sa urednim putnim ispravama i sanducima punim knjiga krenuo je u Bosnu, ali tamo je bio loše sreće. Srpski živalj dočekao ga je sa velikom radošću što u svojoj sredini vidi prvoga Srbijanca knjižara, dok su mu turske vlasti u Sarajevu baš zbog tog srdačnog dočeka konfiskovale sve knjige koje je doneo, a njega su proglasili za špijuna i bacili u tamnicu među najokorelije zločince. Tri meseca se Hadži Aleksa zlopatio u tamnici, ali je pri prevođenju u drugu tamnicu uspeo da uz pomoć prijatelja pobegne iz Sarajeva i vrati se u Beograd.
Hadži Aleksina izdavačka delatnost započela je 1857. godine. Te godine štampao je Život Gospoda i spasa našeg Isusa Hrista, po svoj prilici delo Pavla Berića. Jedno od najkrupnijih dela koje je izdao bilo je A Grof od Monte Krista Aleksandra Dime. Delo je izašlo u dvadeset svezaka, sa dodatnim delom Gospodar sveta u pet svezaka.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Starčević, Velimir (2011), Staro srpsko knjižarstvo, Beograd: Službeni glasnik, str. 40—43