Hercegovački ustanak (1882)

Stojan Kovačević.

Druga nevesinjska puška naziv je za pobunu hercegovačkih ustanika protiv austrougarskih vlasti 1882. godine. Završena je neuspešno.

Pozadina

Austrougarska je na Berlinskom kongresu 1878. godine dobila pravo da okupira osmansku pokrajinu Bosnu i Hercegovinu. Nove austrijske vlasti, međutim, nisu rešile agrarni ni nacionalno pitanje. Tzv. "Saferska naredba" i dalje je ostala na snazi. Austrougarske vlasti započele su sa eksploatacijom rudnog i šumskog bogatstva oblasti. Katolička crkva je povlašćena pod uticajem isusovaca. Nezadovoljstvo se pretvorilo u oružani ustanak. Prvi znaci nezadovoljstva javili su se 1879. godine. Bivši hercegovački ustanici mobilisani u pandurski korpus podižu pobunu u Nevesinju avgusta meseca, u istom mestu gde je 1875. godine otpočela pobuna protiv osmanskih vlasti. Ustanici su se sukobili sa vojskom 12. septembra. Ustanak je lokalizovan, a zaveden je preki sud za ustanike. Drugi sukob izbio je sa mostarskom crkveno-školskom opštinom koja je bila srpsko središte u Hercegovini u vezi pitanja crkveno-školske autonomije. Zatim je prilikom primene zakona o Landveru u Boki izbila buna juna 1881. koja je zahvatila Krivošije i susedna područja, povezana i u ranijim ustancima. Novembra 1881. Krivošijani su proterali predstavnike austrougarskih vlasti. Na čelo hajdučkih četa stao je poznati narodni vođa Stojan Kovačević. U takvoj situaciji donet je Vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu koji je izazvao izbijanje opšteg ustanka. Protest srpske opštine u Mostaru doveo je do njenog raspuštanja i stavljanja njenih članova pred sud februara 1882. U istočnoj Hercegovini razvila se hajdučija pojačana beguncima od regrutacije. Vlasti su odgovorile represalijama koje su izazvale odmetanje hercegovačkih pandura, čime je ugrožen policijski sistem u Hercegovini. Odmetnici su obnovili zahteve iz ustanka 1875-1878, udarili na žandarmerijske stanice i ugrozili garnizone u Nevesinju, Gacku i Bileći.

Ustanak

Ustanak je buknuo 11. januara 1882. godine. Zahvatio je oblasti pored crnogorske granice odakle se širio ka Hercegovini i južnoj Bosni. Januara i početkom februara meseca ustanak je kulminirao. Ustanici odnose pobede u bitkama na Neretvi i Glavatičevu. Preko Drine oni su otpočeli sa probojem ka Raškoj oblasti. Napadaju i Foču, ali su odbijeni. Oko 3000 ustanika krenulo je ka Sarajevu ometajući komunikacije centra neprijateljskih vojnika. Na čelo ustanka stale su narodne vođe Salko Forta i Ibrahim beg Čengić od muslimana, a Stojan Kovačević, Pero Tunguz, vojvoda Radović od Srba. U vrhovno vođstvo, medžlis, izabrano je 7 muslimana i Srba, ali je ustanak ostao bez jače unutrašnje kohezije. Srpski odredi su se oslanjali na organizaciju iz ustanka 1875-1878 godine. U drugoj polovini februara austrougarske vojne vlasti su preduzele opsežne mere za likvidiranje ustanka. Predviđena je blokada ustaničkog središta u oblasti Zagorja i uspostavljanje kordona ka Crnoj Gori i Osmanskom carstvu u cilju sprečavanja prelaska ustanika preko granice. Otpor ustaničkih četa nije se mogao meriti sa ofanzivom austrijske vojske i tehnike. Ustanici su probili obruč kod Neretve povlačeći se u mnjaim grupama ka Crnoj Gori i Raškoj oblasti, ali je njihova snaga već bila slomljena. Zemaljska vlada u Sarajevu je 22. aprila objavila da je ustanak ugušen. Ustanicima je data amnestija, mada je on trajao u Hercegovini sve do novembra 1882. godine.

Izvori

• Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb (1979)