Longue durée
Longue durée (francuski izgovor: [lɔ̃ɡ dyʁe]; engl. the long term) je pristup francuske škole Annales u proučavanju istorije.[1] Ona daje prednost dugoročnim istorijskim strukturama u odnosu na ono što je Fransoa Simijand nazvao histoire événementielle („istorija događaja“, kratkoročna vremenska skala koja je domen hroničara i novinara). Umesto toga, ovaj pristup se koncentriše na sve ali trajne strukture ili strukture koje se sporo razvijaju i zamenjuje elitne biografije širim sintezama. Suština ideje je da se ispitaju duži vremenski periodi i izvuku zaključci iz istorijskih trendova i obrazaca.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „longue durée | Definition of longue durée in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Arhivirano iz originala 7. 1. 2018. g. Pristupljeno 2019-04-17.
- ^ Grote, Mathias (2015). What could the 'longue duree' mean for the history of modern sciences?. Boston: Greenstone. str. 5.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fernand Braudel and Sarah Matthews, On History, The University of Chicago Press, 1982. ISBN 978-0-226-07151-0.
- Robert D. Putnam with Robert Leonardi and Raffaella Y. Nanetti, Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy, Princeton University Press. 1993. ISBN 0-691-03738-8.
- Debating the long durée, a special section in Annales. Histoire, Sciences Sociales – English Edition, ISSN: 2398-5682 (Print), 2268–3763 (Online)
| Bibliotečki resursi o Longue durée |