Longue durée
Longue durée (француски изговор: [lɔ̃ɡ dyʁe]; енгл. the long term) је приступ француске школе Annales у проучавању историје.[1] Она даје предност дугорочним историјским структурама у односу на оно што је Франсоа Симијанд назвао histoire événementielle („историја догађаја“, краткорочна временска скала која је домен хроничара и новинара). Уместо тога, овај приступ се концентрише на све али трајне структуре или структуре које се споро развијају и замењује елитне биографије ширим синтезама. Суштина идеје је да се испитају дужи временски периоди и извуку закључци из историјских трендова и образаца.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „longue durée | Definition of longue durée in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Архивирано из оригинала 7. 1. 2018. г. Приступљено 2019-04-17.
- ^ Grote, Mathias (2015). What could the 'longue duree' mean for the history of modern sciences?. Boston: Greenstone. стр. 5.
Литература[уреди | уреди извор]
- Fernand Braudel and Sarah Matthews, On History, The University of Chicago Press, 1982. ISBN 978-0-226-07151-0.
- Robert D. Putnam with Robert Leonardi and Raffaella Y. Nanetti, Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy, Princeton University Press. 1993. ISBN 0-691-03738-8.
- Debating the long durée, a special section in Annales. Histoire, Sciences Sociales – English Edition, ISSN: 2398-5682 (Print), 2268–3763 (Online)
| Библиотечки ресурси о Longue durée |