Археоботаника
Археоботаника (названа још и палеоетноботаника) је научна дисциплина која проучава биљне остатке на археолошким локалитетима и утврђује значај биљних врсти у оквиру живота древне популације, као и њихову улогу у контексту локалитета. Археоботаника је примењена у археолошким и антрополошким истраживањима. За разлику од палеоботанике која проучава биљни свет у геолошкој прошлости, археоботаника изучава остатке откривене на налазиштима.
Арехоботаника се може дефинисати као интердисциплинарна област ботанике која се бави проучавањем микробиљних и макробиљних отатака на археолошким локалитетима са примарним циљем реконструкције палеоеконимских услова и економских односа човека који је живео у одређеном (давном) времену са околином. Археоботаника утврђује значај одређене биљне врсте у оквиру економског, културног и социјалног живота одређене друштвене групе и прилагођавања околине и човека на окружење.[1]
проучавање древних биљних остатака почело је у 19. веку као резултат случајних сусрета са исушеним и натопљеним материјалом који је ископаван на археолошким налазиштима. Једна од првих анализа биљних макрофосила је одрађена на остацима из египатских гробница, а озбиљнија употреба ове методе и признање методе као једно од поља археолошких истраживања почиње тек после 1960. године.
Биљни макрофосили се анализирају под стереомикроскопом мале снаге. Морфолошке карактеристике различитих примерака, као што су величина, облик и друге карактеристике се упоређују са сликама савременог биљног материјала у идентификационој литератури, као што су атласи семена, или са стварним примерцима биљног материјала како би се идентификовали.[2] На основу типа макрофосила и степена њихове очуваности, врше се идентификације на различитим таксономским нивоима, углавном породице, рода и врсте. Ови таксономски нивои одражавају различите степене специфичности идентификације: породице обухватају велике групе биљака сличног типа, родови чине мање групе ближе сродних биљака унутар сваке породице, а врсте се састоје од различитих појединачних биљака унутар сваког рода. Уколико је очуваност узорака лошија онда се користи скенирајућа електронска микроскопија (СЕМ) или морфометријска анализа које омогућују прецизну идентификацију.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- А. Медовић, Археоботаника, макробиљни остаци, Настава и историја, вол.2 бр. 2, 2005.
