Османски раднички батаљон
.png)
Османски раднички батаљон (турски: Amele Taburları, јерменски: Աշխատանքային բատալիոն, грчки: Τάγματα Εργασίας) је био облик принудне радне снаге у касном Османском царству. Израз се повезује са разоружањем и убијањем османских јерменских војника током Првог светског рата, османских Грка током геноцида над Грцима у Османском царству, као и током Турског рата за независност.[1][2]
Преглед[уреди | уреди извор]
Током Првог светског рата, Османско царство се ослањало на радничке батаљоне за логистички део рата. Царство је имало оскудну инфраструктуру. Према Хилмару Кајзеру, људи су били подељени у батаљоне који су имали од 25 хиљада до 50 хиљада људи, у зависности од тога да ли је царство било у рату или не. Радници су морали да конструишу путеве и железнице и да превозе потребне материјале војсци на фронту.[3] Многи од регрута су били хришћани, у којима је највише било Јермена, Грка и хришћана из Сирије.[4]
Јермени у радничким батаљонима[уреди | уреди извор]
Јермени нису служили у оружаним снагама Османског царства до 1908. године. Након младотурске револуције, која је прогласила да ће се завршити неправедна дистинкција између муслимана и хришћана у царству, Јермени су били третирани као једнаки грађани и морали су да служе војсци.
Дана 25. фебруара 1915. године, након пораза Османлија у бици код Сарикамиша, Јермени су оптужени да су радили против царства и да више неће бити мобилизовани у оружане снаге, из разлога "да не би сарађивали са Русима".[4][5] Јермени који су ратовали у војци су били разоружани и укључени у радничке батаљоне. Традиционално, у војску су били регрутовани само мушкарци од 20 до 45 година. Млађи (15-20) и старији (45-60) не-муслимански војници су коришћени као логистичка подршка преко радничких батаљона. Пре фебруара, неки од јерменских регрута су радили као радници хамали, да би после били погубљени.[6]
Прикази[уреди | уреди извор]
Грчки романописац Илијас Венезис је описао ситуацију у свом раду Number 31328 (Το Νούμερο 31328). Према њему, од 3 хиљаде регрутованих у Венезисов раднички батаљон, само је 23 преживело.[7]
Лејла Нејзи је објавила студију где је проучавала дневник Јашара Пакера, члана јеврејског друштва у раном 20. веку у Анкари, који је био регрутован у раднички батаљон два пута, прво за време грчко-турског рата (1919-22), а затим и у Другом светском рату, рату у ком Турска није учествовала. Студија Нејзи је приказала слику услова живота у овим батаљонима, који су били створени од не-муслимана.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Morris, Benny; Ze'evi, Dror (2019). The Thirty-Year Genocide. Harvard University Press. p. 387. ISBN 9780674240087
- ^ „Notes on the Genocides of Christian Populations of the Ottoman Empire”. www.genocidetext.net. Приступљено 2021-08-04.
- ^ Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). Armenian genocide and the Shoah. Chronos. pp. 190–191. ISBN 978-3-0340-0561-6.
- ^ а б Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). pp. 191
- ^ Labour Battalions (Ottoman Empire) (на језику: енглески), 2021-06-02, Приступљено 2021-08-04
- ^ Toynbee, Arnold. Armenian Atrocities: The Murder of a Nation. London: Hodder and Stoughton, 1915, pp. 181–2.
- ^ Rincón, Manuel González (2006). El número 31328: el libro del cautiverio (на језику: шпански). Universidad de Sevilla. ISBN 978-84-472-1056-5.
- ^ Strong as Steel, Fragile as a Rose: A Turkish Jewish Witness to the Twentieth Century, Leyla Neyzi paper on the basis of Yaşar Paker's diary published in the Jewish Social Studies in Fall 2005