Турски рат за независност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Турски рат за независност
Део Деоба Османског царства
Türk Kurtuluş Savaşı - kolaj.jpg
Конгрес у Сивасу у коме су одређени циљеви националне борбе; Турски војници који носе муницију на фронт; Последње трупе окупљене у Анкари Улус Тргу након одласка на фронт; Турска пешадија; Турска војска улази у Измир; Турска коњица у потери.
Време: 19. мај 191924. јул 1923.
Место: Мала Азија, Тракија, Северна Месопотамија
Узрок: Пораз Турске у Првом светском рату, распад Османског царства, губљење великих територија
Резултат: Победа Турске Републике
Сукобљене стране
 Краљевина Грчка
 Француска (до 1921)
 Јерменија(од 1920)
Османско царство Османско царство (до 1922)
 Уједињено Краљевство (до 1922)
 Краљевина Италија
Flag of the United States (1912-1959).svg Сједињене Америчке Државе
Демократска Република Грузија

Flag of the Ottoman Empire.svg Турски национални покрет

  • Влада велике националне скупштине
    • Турска војска
  • Турски револуционари

Подршка:

 Руска СФСР[1]
Азербејџанска ССР
Грузијска ССР
Бухарска НСР
Flag of Afghanistan (1919–1921).svg Авганистан
Муслиманска лига
Команданти и вође
Краљевина Грчка Леонидас Параскевопулос
Краљевина Грчка Анастасиос Папулас
Краљевина Грчка Јоргос Хаџианестис
Француска Хенри Гоурауд
Јерменија Драстамат Канајан
Јерменија Мовсес Силикјан
Уједињено Краљевство Чарлс Харингтон Харингтон
Flag of the Ottoman Empire.svg Мустафа Кемал Ататурк
Flag of the Ottoman Empire.svg Исмет Инону
Flag of the Ottoman Empire.svg Февзи Цакмак
Flag of the Ottoman Empire.svg Али Фетхи Окиар
Flag of the Soviet Union (1923).svg Владимир Ленин
Јачина
434.000-484.000 * 271.000 *
Жртве и губици
122.000 **
264.000 грчких цивила ***
60.000-250.000 јерменских цивила
83.052

Турски рат за независност (тур. İstiklâl Harbi, дословно Рат за независност или тур. Kurtuluş Savaşı, дословно Ослободилачки рат) је назив за низ међусобно повезаних оружаних сукоба који су се од 1919. до 1923. водили између турских националиста окупљених у Турском националном покрету на једној, и држава Антанте на другој страни. Узрок је представљао пораз Османског царства у Првом свјетском рату, односно подјела његових територија међу побједничким силама, која је изазвала етничке сукобе на подручјима са мијешаним становништвом, а који су, пак, служили као изговор силама Антанте да окупирају значајне дијелове Турске. Националисти, на чије се чело ставио прослављени војсковођа Мустафа Кемал-паша, су главно упориште имали у унутрашњости Анадолије гдје је основана привремена влада која се супротставила не само савезничким трупама, него и османском султану и номиналној турској влади у Истанбулу под британском окупацијом која је 1920. потписала мировни споразум у Севресу. Националисти су, захваљујући герилској стратегији, Кемаловом војничком умијећу, логистичким проблемима за Антантине трупе, подршци Совјетске Русије, као и све већим несугласицама између савезника с временом стегли превагу и сва три важнија сукоба - са Француском око јужне границе (1920—1921.), новоствореном државом Јерменијом (1920) око источне, те са Грчком (1919—1922.) око западне границе успјели ријешити у своју корист. Рат, који је формално окончан споразумом у Лозани 1923. је имао значајне посљедице у трансформацији Турске у етнички хомогену националну државу, укидању калифата и увођењу републиканског уређења којим су омогућене секуларне Ататуркове реформе 1920-их и 1930-их, али и у масовном етничком чишћењу не-турског становништва које дан-данас оптерећује односе Турске са сусједном Грчком и Јерменијом.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Twentieth century. Cambridge University Press. стр. 131. ISBN 978-0-521-27459-3. 


Литература[уреди]