Турски рат за независност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Турски рат за независност
Део Деоба Османског царства
Türk Kurtuluş Savaşı - kolaj.jpg
Конгрес у Сивасу у коме су одређени циљеви националне борбе; Турски војници који носе муницију на фронт; Последње трупе окупљене у Анкари Улус Тргу након одласка на фронт; Турска пешадија; Турска војска улази у Измир; Турска коњица у потери.
Време:19. мај 191924. јул 1923.
Место:Мала Азија, Тракија, Северна Месопотамија
Узрок:Пораз Турске у Првом светском рату, распад Османског царства, губљење великих територија
Резултат: Победа Турске Републике[3][4][5]
Сукобљене стране
 Краљевина Грчка
 Француска
 Јерменија (1920)
Османско царство Османско царство (до 1922)
 Уједињено Краљевство
Flag of the United States (1912-1959).svg Сједињене Америчке Државе
Демократска Република Грузија (1921)
 Краљевина Италија

Flag of the Ottoman Empire.svg Турски национални покрет

  • Влада велике националне скупштине
    • Турска војска
  • Турски револуционари

Подршка:

 Руска СФСР[1]
Азербејџанска ССР
Грузијска ССР
Бухарска НСР
Авганистан
Муслиманска лига
 Краљевина Италија (тајно)[2]
Команданти и вође
Краљевина Грчка Леонидас Параскевопулос
Краљевина Грчка Анастасиос Папулас
Краљевина Грчка Јоргос Хаџианестис
Француска Хенри Гоурауд
Јерменија Драстамат Канајан
Јерменија Мовсес Силикјан
Flag of the Ottoman Empire.svg Сулејман Сефик-паша
Уједињено Краљевство Чарлс Харингтон Харингтон
Flag of the Ottoman Empire.svg Мустафа Кемал Ататурк
Flag of the Ottoman Empire.svg Исмет Инону
Flag of the Ottoman Empire.svg Февзи Цакмак
Flag of the Ottoman Empire.svg Али Фетхи Окиар
Flag of the Soviet Union (1922–1923).svg Владимир Ленин
Јачина
мај 1919: 35.000[6]
новембар 1920: 86.000 (креирање регуларне армије)[7]
август 1922: 271.000[8]
Краљевина Грчка 80.000 (децембар 1919)[9]
1922: 200,000[10]-250.000[11][12]
Трећа француска република 60.000[13][14]
Прва јерменска република 20.000[15]
Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске 30.000[16]
Османско царство 7.000 (на врхунцу)[17]
Жртве и губици
13.000 погинулих[18]
22.690 умрлих од болести[19]
5.362 умрлих од рана или других неборбених узрока[19]
35.000 рањених[18]
7.000 заробљених[20][f]
Краљевина Грчка 24,240 killed[21]
18.095 несталих
48.880 рањених
4.878 умрлих ван борбе
13.740 заробљених[21][22][note 1]
Трећа француска република ~7.000
Прва јерменска република 1.100+ убијени[30]
3.000+ заробљени[31]

Турски рат за независност (тур. İstiklâl Harbi, дословно Рат за независност или тур. Kurtuluş Savaşı, дословно Ослободилачки рат) је назив за низ међусобно повезаних оружаних сукоба који су се од 1919. до 1923. водили између турских националиста окупљених у Турском националном покрету на једној, и држава Антанте на другој страни. Узрок је представљао пораз Османског царства у Првом свјетском рату, односно подјела његових територија међу побједничким силама, која је изазвала етничке сукобе на подручјима са мијешаним становништвом, а који су, пак, служили као изговор силама Антанте да окупирају значајне дијелове Турске. Националисти, на чије се чело ставио прослављени војсковођа Мустафа Кемал-паша, су главно упориште имали у унутрашњости Анадолије гдје је основана привремена влада која се супротставила не само савезничким трупама, него и османском султану и номиналној турској влади у Истанбулу под британском окупацијом која је 1920. потписала мировни споразум у Севресу. Националисти су, захваљујући герилској стратегији, Кемаловом војничком умијећу, логистичким проблемима за Антантине трупе, подршци Совјетске Русије, као и све већим несугласицама између савезника с временом стегли превагу и сва три важнија сукоба - са Француском око јужне границе (1920—1921.), новоствореном државом Јерменијом (1920) око источне, те са Грчком (1919—1922.) око западне границе успјели ријешити у своју корист. Рат, који је формално окончан споразумом у Лозани 1923. је имао значајне посљедице у трансформацији Турске у етнички хомогену националну државу, укидању калифата и увођењу републиканског уређења којим су омогућене секуларне Ататуркове реформе 1920-их и 1930-их, али и у масовном етничком чишћењу не-турског становништва које дан-данас оптерећује односе Турске са сусједном Грчком и Јерменијом.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Према неким турским проценама било је најмање 120.000-130.000 жртава.[23] Западни извори наводе 100.000 убијених и рањених,[24][25] са укупним бројем од 200.000 зртава, узимајући у обзир 100.000 зртава из августа–септембра 1922.[26][27][28] Материјални бубици током рата су исто тако били енормни.[29]

Референце[уреди]

  1. ^ Jelavich 1983, стр. 131
  2. ^ The Place of the Turkish Independence War in the American Press (1918—1923) by Bülent Bilmez: "...the occupation of western Turkey by the Greek armies under the control of the Allied Powers, the discord among them was evident and publicly known. As the Italians were against this occupation from the beginning, and started "secretly" helping the Kemalists, this conflict among the Allied Powers, and the Italian support for the Kemalists were reported regularly by the American press."
  3. ^ According to John R. Ferris, "Decisive Turkish victory in Anatolia... produced Britain's gravest strategic crisis between the 1918 Armistice and Munich, plus a seismic shift in British politics..." Erik Goldstein and Brian McKerche, Power and Stability: British Foreign Policy, 1865–1965, 2004 p. 139
  4. ^ A. Strahan claimed that: "The internationalisation of Constantinople and the Straits under the aegis of the League of Nations, feasible in 1919, was out of the question after the complete and decisive Turkish victory over the Greeks". A. Strahan, Contemporary Review, 1922.
  5. ^ Tate 2006, стр. 205.
  6. ^ Ergün Aybars, Türkiye Cumhuriyeti tarihi I, Ege Üniversitesi Basımevi, 1984, pp. 319-334
  7. ^ Turkish General Staff, Türk İstiklal Harbinde Batı Cephesi, Edition II, Part 2, Ankara 1999, p. 225
  8. ^ Celâl Erikan, Rıdvan Akın: Kurtuluş Savaşı tarihi, Türkiye İş̧ Bankası Kültür Yayınları, 2008. ISBN 978-9944-88-447-1., page 339.
  9. ^ Arnold J. Toynbee/Kenneth P Kirkwood, Turkey, Benn 1926, p. 92
  10. ^ History of the Campaign of Minor Asia, General Staff of Army, Directorate of Army History, Athens, 1967, p. 140: on June 11 (OC) 6,159 officers, 193,994 soldiers (=200,153 men)
  11. ^ A. A. Pallis: Greece's Anatolian Venture - and After, Taylor & Francis, p. 56 (footnote 5).
  12. ^ "When Greek meets Turk; How the Conflict in Asia Minor Is Regarded on the Spot - King Constantine's View", T. Walter Williams, The New York Times, 10 September 1922.
  13. ^ Isaiah Friedman: British Miscalculations: The Rise of Muslim Nationalism, 1918-1925, Transaction Publishers, 2012. ISBN 978-1-4128-4710-0. стр. 239.
  14. ^ Charles à Court Repington: After the War, Simon Publications LLC, 2001. ISBN 978-1-931313-73-5. стр. 67.
  15. ^ Anahide Ter Minassian: La république d'Arménie. 1918-1920 La mémoire du siècle., éditions complexe, Bruxelles 1989. ISBN 978-2-87027-280-0. стр. 220.
  16. ^ "British in Turkey May Be Increased", The New York Times, 19 June 1920.
  17. ^ Jowett, Philip (20. 7. 2015). Armies of the Greek-Turkish War 1919–22. Bloomsbury Publishing. стр. 45. Приступљено 17. 9. 2016 — преко Google Books. 
  18. 18,0 18,1 Kate Fleet, Suraiya Faroqhi, Reşat Kasaba: The Cambridge History of Turkey Volume 4, Cambridge University Press, 2008. ISBN 978-0-521-62096-3. стр. 159.
  19. 19,0 19,1 Sabahattin Selek: Millî mücadele - Cilt I (engl.: National Struggle - Edition I), Burçak yayınevi, 1963, page 109. (на језику: турски)
  20. ^ Ahmet Özdemir, Savaş esirlerinin Milli mücadeledeki yeri, Ankara University, Türk İnkılap Tarihi Enstitüsü Atatürk Yolu Dergisi, Edition 2, Number 6, 1990, pp. 328-332
  21. 21,0 21,1 Σειρά Μεγάλες Μάχες: Μικρασιατική Καταστροφή (Νο 8), συλλογική εργασία, έκδοση περιοδικού Στρατιωτική Ιστορία, Εκδόσεις Περισκόπιο, Αθήνα, Νοέμβριος 2002, σελίδα 64 (на језику: грчки)
  22. ^ Στρατιωτική Ιστορία journal, Issue 203, December 2013, page 67
  23. ^ Ali Çimen, Göknur Göğebakan: Tarihi Değiştiren Savaşlar, Timaş Yayınevi. ISBN 978-975-263-486-2., 2. Cilt 2007, sayfa 321
  24. ^ Vertigans 2003, стр. 41.
  25. ^ Nicole Pope, Hugh Pope: Turkey Unveiled: A History of Modern Turkey, Overlook Press, 2000. ISBN 978-1-58567-096-3., page 58.
  26. ^ Stephen Joseph Stillwell, Anglo-Turkish relations in the interwar era, Edwin Mellen Press, 2003. ISBN 978-0-7734-6776-7., page 46.
  27. ^ Richard Ernest Dupuy, Trevor Nevitt Dupuy, The Harper encyclopedia of military history: from 3500 BC to the present. ISBN 978-0-06-270056-8., HarperCollins, 1993, page 1087
  28. ^ Revue internationale d'histoire militaire - Issues 46-48, University of Michigan, 1980, page 227.
  29. ^ Robert W.D. Ball: Gun Digest Books, 2011. ISBN 978-1-4402-1544-5., page 237
  30. ^ Pars Tuğlacı: Tarih boyunca Batı Ermenileri, Pars Yayın, 2004. ISBN 978-975-7423-06-5. стр. 794.
  31. ^ Walker 1980, стр. 310.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]