Отроци

Отроци је назив за најсиромашнији слој сељака у средњовјековној Србији.

Ријеч отрок (множина отроци) је у нашој историографији изазивала велике расправе. Многи историчари су се спорили око значења ријечи отрок и њене улоге у средњовјековној Српској држави. Једни су тврдили да су отроци робови док су други то оповргавали, и једни и други су имали аргументе за своје тврдње.

Душанов законик је током XIX и XX вијека доживио више превода (њемачки, енглески, француски, пољски, руски и др), али је тек у новије вријеме преведен на савремени српски језик. Никола Радојчић се прихватио тог незахвалног посла. Нашао је мјеру за стари стил и језик, међутим направио је и неке превиде, тако је ријеч дијак превео као ђак, а ријеч отрок као роб. На овом преводу отрок једнако роб новија му је историографија највише замјерила. Неоспорно је да су отроци најбесправнији друштвени слој у средњовјековној Српској држави, али то није било нужно значење и поистовјећивање са робом. У прилог теорији да су отроци робови иде и чињеница да они нису имали лична права. Члан 72. Душановог законика предвиђа да се сваком ко невољан дође на царев двор учини правда сем отроку властеоском. Такође отроци су у вјечној баштини властеле. Теодор Тарановски је из свега овог извукао закључак „Човјек који је предмет својине неког другог човјека, не може да се сматра никако другачије него као роб. Дакле отроци су робови.“

Ропство није било непознато у средњем вијеку. Зна се за робове у приморским крајевима и градовима. Међутим отроци су се разликовали од њих. Ни једни ни други нису имали личне слободу, али отроци су се у обавезама изједначавали са меропсима. О томе свједочи 67. Члан Душановог законика. Према томе долазимо до закључка да су отроци морали посједовати некакву приватну својину. Такође господари су имали веће приходе и зараду од рада слободног насељеника него од рада непродуктивног роба. Ово такође иде у прилог тези да отроци нису робови. Отроци су понекад добијали и веома повјерљиве дужности и били од повјерења својих господара. Међу таквим случајевима су и отроци Никола Владовић и Радослав Ђурашиновић који су на повјерење свог господара Оливера Големовића учествовали у важним разграничењима на манастирским имањима. Постоји још један отрок, грк Никита Педијасим, коме је његов господар Јован Угљеша повјеравао важне послове и много вјеровао. Шта више он је био и један од дворјана на његовом двору.

Према томе израз отрок је временом попримила различита значења. У нашим средњовјековним документима најчешће се подразумијевају насељеници без личних права али често и људи којима њихови господари повјеравају важне дужности. Стога као такву ријеч отрок уопште није требало преводити.

Извори

Благојевић, Милош (2004). „Меропси и отроци - баштиници и посадници у Грбаљском рукопису Душановог законика”. Глас САНУ. 396 (12): 21—60.
Михаљчић Раде, Прошлост и народно сећање, 1995

Види још

Спољашње везе

Ђорђе Бубало: Шта значи отрок у српским повељама?, Зборник Матице српске за историју, број 56, 1997. године