Средњи вијек

Из Википедије, слободне енциклопедије

Средњи вијек обухвата раздобље од V до XV столећа. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену цијелину. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. У V вијеку варварски народи срушили су Западно римско царство. Међутим, још непуних десет вијекова, одржало се Источно римско царство, односно Византија. На згаришту Западног римског царства у V вијеку почеле су да ничу нове државе. Током VII и VIII вијека створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва и XV вијек се сматра пријектретницом. Средином XV вијека, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем XV вијека поморци су открили нови свијет - амерички континент. На почетку средњег вијека, док Европу потријеса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини.

Периодизација[уреди]

Традиционална подела[уреди]

Подјела историје на три велика доба приписује се Кристоферу Келеру (лат. Christophorus Cellarius; 1638—1707), који је своју општу историју подијелио на три периода:

  • historia antiqua (до цара Константина Великог),
  • istoria mediiaevi (од Константина Великог до пада Цариграда под турску власт 1453. г.) и
  • istoria nova (од пада Цариграда).

Критика традиционалне поделе[уреди]

Ова периодизација била је примењивана у круговима писаца опште историје из 18. вијека, што ју је чинило опште признатом. У доцнијем развоју историографије долазило је до извесних помјерања граничних датума ових великих периода; тако да је на крају, послије дужих расправа, за крај старог и почетак средњег вијека узета 476. г. — обиљежена падом Западног римског царства, док је за крај средњег и почетак новог вијека узета 1492. године као датум епохалног открића Америке. Истина, било је покушаја да се за почетак новог вијека узме и 1517. г. — обиљежена почетком Реформације.[1]

Традиционална периодизација је у њеној стандрадној форми дуго остала важећа, али је било научника који су тврдили да границе појединих вјекова нису добро постављене. Поједини историчари су сматрали да границу између старог и средњег вијека треба помјерити напријед — у 7, па чак и у 8. вијек. Било је историчара који су и границу између средњег и новог вијека различито датирали: једни за крај 15, други за 1517, трећи за 17, четврти за 18. вијек. Осим тога, један број историчара је сматрао да вријеме од 12. до 18. вијека по много чему особено, карактеристично, и да би га стога требало издвојити посебно у општој историји, упркос томе што би то одударало од традиционалних концепција периодизације. Усљед ових различитих схватања настала је криза традиционалне периодизације.

Традиционална подела је имала јасних мањкавости. Њени темељи су ударени у вријеме када је тежиште изучавања било на политичкој историји, али и поред тога она је била недосљедно постављена. Разлог лежи у томе што је за крај старог и почетак средњег вијека узет политички догађај — пад Западног римског царства (476. г.), крај средњег и почетак новог вијека означава 1492. г. — велики датум из привредне историје. Са проширивањем интересовања историјске науке на све области људске дјелатности све јасније су се откривале слабости традиционалне периодизације, њене границе су сходно томе постајале несигурне, а историјска мисао је указивала и на другачије хронолошке периоде историјског развоја у свијету. Зато су се у историјској науци поставила питања такве периодизације која би изражавала континуитет објективног кретања у историјском развоју. Јер, како истиче Миомир Дашић, очито да су све ове временске подјеле мањкаве са свјетскоисторијског становишта — ова подјела је изразито европска, а не свјетска.[1]

Савремена подела[уреди]

Према новом становишту, средњи вијек се дели на:

Подела друштва[уреди]

Током средњег вијека рaзвиjao се нов начин производње. Античке робове у средњем веку замењеују зависни сељаци или кметови. За разлику од потпуно обесправљеног роба, зависни сељак или кмет био је заинтересованији за рад. Зависни сељак је поседовао оруђе за рад. Иако је зависни сељак или кмет био потчињен феудалном господару или властелину, његов положај је био бољи него положај роба. Кмет није радио само за властелина, већ и за своју породицу.

Улога цркве[уреди]

Средњи вијек на западу је обиљежила превласт Католичке цркве, те се она у раздобљу развијеног средњег вијека покушава супротставити све моћнијем грађанству те задржати превласт над свјетовним владарима. Папе су на почетку биле у сукобу са владарима Светог римског царства, а касније са француским краљевима.

Како је са развојем друштва дошло до развоја цјелокупне друштвене свијести, те су мислиоци увидјели превелико богатство цркве, аморалност, симонију (продавање црквених части), индулгенцију (продавање опроста гријеха и друго). Упоредо с тиме дошло је до сукоба с Црквом те оснивања многих смјерова који су уопштено названи катари који су тражили чишћење пред Богом. Због супротстављања Цркви она је против њих повела чак и крсташке ратове те осуђивала јерес оснивањем институције инквизиција. Тако настају бискупско-папска (Римска) и Шпанска инквизиција.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 M. Dašić, Uvod u istoriju, pp. 31. i dalje

Литература[уреди]

  • M. Dašić, Uvod u istoriju sa osnovama pomoćnih istorijskih nauka, Titograd 1988.
  • Раде Мињаљчић, ИСТОРИЈА за шести разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд 2015.

Спољашње везе[уреди]

Историјска доба

Стари векСредњи векНови векСавремено доба