Пређи на садржај

Пинјин

С Википедије, слободне енциклопедије

Пинјин (кин: 拼音; пин: pīnyīn, чита се „пин-јин“) је помоћно кинеско латинично писмо којим се бележи изговор стандардног кинеског језика. Пинјин у Кини не замјењује кинеско, већ служи само као помоћно писмо.

Сама ријеч „пинјин“ значи „спајање гласова“, а у ширем смислу значи „гласовно писмо“, „фонетски алфабет“. У Народној Републици Кини користи се прецизнији термин „ханју пинјин“ (упрош: 汉语拼音; трад: 漢語拼音; пин: Hànyǔ Pīnyīn), што значи „гласовно писмо кинеског језика“. На Тајвану је 2002. године усвојено слично помоћно писмо, по имену „тонгјонг пинјин“, али је касније напуштено у корист ханју пинјина.

Ханју пинјин је одобрен 11. фебруара 1958. године на петом засједању Свекинеске народне скупштине Народне Републике Кине. Тиме је замијењен запис „бопомофо“ као начин подучавања стандардног кинеског језика у континенталној Кини и кинески поштански систем романизације. Уједињене нације су на захтјев кинеске владе 1979. године препоручиле свим својим чланицама ханју пинјин као стандардни систем романизације. Године 1979. га је одобрила и Међународна организација за стандардизацију (ИСО) као начин романизације стандардног кинеског језика (ИСО-7098:1991). Након тога пинјин је потиснуо старе системе романизације, као што је Вејд-Џајлсов из 1859. године (надопуњен 1892. године), и јејловску транскрипцију кинеског језика за енглеско говорно подручје, француску ЕФЕО, те њемачку и бројне друге транскрипције које се данас ријетко користе. Године 2001. Кинеска влада је изгласала закон о заједничком народном језику, који је дао правну основу за коришћење пинјина[1].

Кинески језик је тонални језик, а пекиншки мандарински дијалект, основа стандардног кинеског језика, има четири тона, који су у пинјину обиљежени сљедећим дијакритичким знацима:

  1. ˉ горњи тон (макрон)
  2. ˊ узлазни тон (акут)
  3. ˇ благосилазни, па узлазни тон (кукица)
  4. ˋ силазни и кратки тон (гравис)

Када се пинјин користи у другим језицима, тонови се биљеже само у стручној литератури.

Важно је нагласити да је пинјин латинични запис кинеског језика у којем нека слова не одговарају изговору у другим језицима који се служе латиницом, те се разликује од других латиничних транскрипција.

Ханју пинјин и српска транскрипција

[уреди | уреди извор]

Слиједе основне транскрипције са пинјина:

  • ch се изговара као „ч“
  • j се изговара као „ђ“
  • q се изговара као „ћ“
  • r се изговара као „ж“
  • sh се изговара као „ш“
  • w се изговара као „w“ у енглеском језику
  • x се изговара као меко „ш“, као што се у Црној Гори изговара „сјекира“, скраћено „шекира“, са меким „ш“
  • y се изговара као „ј“
  • z се изговара као спојено „дз“
  • zh се изговара као „џ“
  • слог yan и наставак слога -ian се изговарају као „јен“
  • наставак слога -ong се изговара као „унг“

Слогови у пинјину

[уреди | уреди извор]

У сљедећој табели су на лијевој страни иницијали или почетни сугласници, а горе финали слога. Нису могуће све комбинације.

a ao ai an ang o ou ong u ü ua uai uan uang ue üe un uo ui e er ei en eng i ia iao iu ie ian in iang ing iong
b ba bao bai ban bang bo bu bei ben beng bi biao bie bian bin bing
p pa pao pai pan pang po pou pu pei pen peng pi piao pie pian pin ping
m ma mao mai man mang mo mou mu mei men meng mi miao miu mie mian min ming
f fa fan fang fo fou fu fei fen feng
d da dao dai dan dang dou dong du duan dun duo dui de dei deng di diao diu die dian ding
t ta tao tai tan tang tou tong tu tuan tun tuo tui te teng ti tiao tie tian ting
n na nao nai nan nang nou nong nu nü nuan nüe nuo ne nei nen neng ni niao niu nie nian nin niang ning
l la lao lai lan lang lou long lu lü luan lüe lun luo le lei leng li lia liao liu lie lian lin liang ling
z za zao zai zan zang zou zong zu zuan zun zuo zui ze zei zen zeng zi
c ca cao cai can cang cou cong cu cuan cun cuo cui ce cen ceng ci
s sa sao sai san sang sou song su suan sun suo sui se sen seng si
zh zha zhao zhai zhan zhang zhou zhong zhu zhua zhuai zhuan zhuang zhun zhuo zhui zhe zhei zhen zheng zhi
ch cha chao chai chan chang chou chong chu chua chuai chuan chuang chun chuo chui che chen cheng chi
sh sha shao shai shan shang shou shu shua shuai shuan shuang shun shuo shui she shei shen sheng shi
r rao ran rang rou rong ru rua ruan run ruo rui re ren reng ri
j ju juan jue jun ji jia jiao jiu jie jian jin jiang jing jiong
q qu quan que qun qi qia qiao qiu qie qian qin qiang qing qiong
x xu xuan xue xun xi xia xiao xiu xie xian xin xiang xing xiong
g ga gao gai gan gang gou gong gu gua guai guan guang gun guo gui ge gei gen geng
k ka kao kai kan kang kou kong ku kua kuai kuan kuang kun kuo kui ke kei ken keng
h ha hao hai han hang hou hong hu hua huai huan huang hun huo hui he hei hen heng
w wa wai wan wang wo wu wei wen weng
y ya yao yan yang yo you yong yu yuan yue yun ye yi yin ying
a ao ai an ang o ou e er ei en eng

Пинјин у језику форматирања HTML

[уреди | уреди извор]

Сљедећа табела описује кодове који се користе у HTML-у за писање знакова пинјина:

Неутрални тон Макрон Акут Са кукицом Гравис
a ā = ā á = á ǎ = ǎ à = à
e ē = ē é = é ě = ě è = è
i ī = ī í = í ǐ = ǐ ì = ì
o ō = ō ó = ó ǒ = ǒ ò = ò
u ū = ū ú = ú ǔ = ǔ ù = ù
ü = ü ǖ = ǖ ǘ = ǘ ǚ = ǚ ǜ = ǜ

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Hanyu Pinyin system turns 50“, часопис „Стрејт тајмс“ (енгл. Straits Times), од 11. фебруара 2008.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Yin Binyong (尹斌庸) and Mary Felley. Chinese Romanization. Pronunciation and Orthography (Hanyu pinyin he zhengcifa 汉语拼音和正词法). Beijing: Sinolingua. 1990. ISBN 978-7-80052-148-5. /. ISBN 978-0-8351-1930-6..

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Пинјин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пинјин&oldid=26974393”