Пређи на садржај

Постхумна оплодња

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Инсеменација након смрти оца

Постхумна оплодња је посебан поступак у оквиру медицински асистиране репродукције (акроним МАР), заснован на зачећу детета уз помоћ генетског материјала након смрти једног или евентуално и оба родитеља.[1] Оваква врста оплодње данас је могућа само у одређеном и јако малом броју држава, уз писмену сагласност мушкарца, коју он треба да да за живота. Могућност увођења постхумне оплодње, предвиђена је и Грађанским закоником Србије. Имајући у виду све већи пад наталитета у неким земљама света ово веома значајно питање,[2] „које доводи до проширивања граница очинства, мајчинства, родитељства и породице, највероватније ће у будућности приморати законодавстава све већег броја земаља да се суоче са потребом његове одговарајуће правне регулативе”.[1]

Облици постхумне оплодње[уреди | уреди извор]

Постхумна оплодња се може обавити у три облика:

Облик Статус генетског материјала Правни статус
Први облик[3] Генетски материјал партнера је замрзнут у току живота
  • Поред замрзнутог ембриони, односно оплодне ћелије, постоји пристанак партнера да у случају смрти једног од њих надживели партнер има право да искористи замрзнути генетски материјал у циљу добијања потомства.
Други облик[3] Генетски материјал партнера је замрзнут у току живота
  • Партнери се приликом приступања техникама асистиране репродукције нису изјаснили по питању постхумне оплодње
  • Надживели партнер може тражити да му се омогући даље коришћење замрзнутог материјала за потребе постхумне оплодње
Трећи облик[3] Не постоји претходно замрзнут генетски материјал
  • Ако је постхумна оплодња могућа, а не постоји претходно замрзнут генетски материјал, надживели партнер или неки други близак члан породице може да захтева да се узме генетски материјал умрлог мушкарца након његове смрти.

Нормативи[уреди | уреди извор]

Оваква врста оплодње која је данас правно могућа само у одређеном и јако малом броју држава, нпр. Сједињеним Америчким Државама,[4] „сa неколико је основних карактеристика у погледу регулисања постхумне оплодње и права овако зачетог детета да постане наследник свог оца:”[5]

  • Донор генетског материјала мора да за живота да сагласио да се зачне дете након његове смрти;
  • Да је донор за собом оставио писмени доказ о његовој вољи.[5]
  • Да постоји временско ограничење у погледу могућности наслеђивања донора од стране постхумно рођене деце.[5]
  • Да у начелу постоји брак између донора и жене која треба да буде постхумно оплођена његовом спермом.[5]

Супротстављени ставовови[уреди | уреди извор]

Постхумне репродукције, представља део репродуктивних слобода, које са:

  • Једне стране — омогућавају оплодњу, и омогућава рађањем деце чиме се остварује не само интерес партнера, већ и самог детета и уопште целог друштва.[6]
  • Са друге стране — морају узети у обзир и најбољи интерес детета, јер може имати дубоке психолошке, правне и економске последице на децу која се рађају након смрти родитеља. под овим подразумева најпре интерес детета да има оба родитеља, да буде чувано, васпитавано и издржавано од стране оба своја родитеља, што у случају постхумне оплодње није могуће, имајући у виду да се ради о ситуацији када је извесно да један родитељ неће бити жив у моменту зачећа детета.[6]
Иако право на постхумну репродукцију може да дође у судар са интересима детета да има оба родитеља, мишљење претежног дела теорије је да је основни интерес детета у овом случају да се роди, да постоји, да се појави као субјект права. Према овом схватању, за дете је боље да се роди и у монопаренталној породици, него да се уопште не роди. У крајњој линији, увек треба дати предност животу и рађању детета, уколико се тиме не нарушавају основна људска права.[6]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 553—566. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020. 
  2. ^ 4 В. Љиљана Спировик Трпеновска, Дејан Мицковик, Ангел Ристов: Наследувањето во Европа, Скопле, 2011, стр. 201.
  3. ^ а б в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 558—559. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020. 
  4. ^ В. Browne C. Lewis, Dead Men Reproducing: Responding to the Existence of Afterdeath Children, George Mason Law Review, Vol. 16:2, 2009, стр. 147.
  5. ^ а б в г Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 562. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020. 
  6. ^ а б в Видић, Јелена (2011). „Постхумна оплодња и њена наследноправна дејства” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. XLV br. 3, II: 564—565. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Постхумна_оплодња&oldid=26978928”