Akhal-Teke

С Википедије, слободне енциклопедије

Akhal-Teke (od turkmenskog Ahalteke) je vrsta konja iz Turkmenistana, gde je nacionalni simbol[1]. Poznat je po svojoj izdržljiovsti i karakterističnoj sjajnoj dlaci. Zbog svog izgleda nosi epitet ’’zlatni’’ konj. Rasa je jedna od najstarijih, datirajući još 3000 godina unazad.[2][3] Danas ih u svetu nema puno, svega 6,600. Većina se nalazi u Turkmenistanu i Rusiji mada su rasprostranjeni po Evropi i Severnoj Americi[4]. Reč Akhal je bila naziv za pojas oazi kod severnih padina planinskog lanca Kopet-Dag. Naseljavalo ga je turkmensko pleme Teke.

Akhal-Teke pastuv, Dagat-Geli.

Osobine rase[уреди | уреди извор]

Akhal-Tekinci su visoki u grebenu od 147 do 163 cm. Ovi konji su posebno istaknuti po grlima koja su zlatni kulaši i palomino. Karakteristične su jedinke sa krem genom koji je odgovoran za pseudo-albinizam. Ostale boje koje su priznate standardom pasmine su dorat, vranac, alat i zelenko. Poklonici ove rase tvrde da je boja dlake služila za kamuflažu u pustinji.[5] Akhal-Teke konji često imaju metalni odsjaj dlake, posebno uočljiv kod spomenutih grla sa krem genom.[6]

Profil glave je blago konveksan a uši su izdužene. Oči su bademastog oblika ili sa spuštenim kapcima.[7] Rep i griva su obično oskudni i retki. Leđa su povezana sa ravnim sapima i dugim, uspravnim vratom. Ramena su spuštena i koža je tanka. Rasa je jaka i otporna pošto se prilagodila grubim uslovima života Turkmenistanskih predela, oskudnih vodom i hranom. Ovo ih je učinilo dobrim za sport. Izdržljivost Akhal-Tekinaca došla je do izražaja kada je 1935. grupa Turkmenskih jahača prešla 4000 kilometara od Ašhabada do Moskve za 84 dana, zajedno sa tri dana prolaska kroz pustinju bez vode.[8] Štaviše, Akhal-Teke se koristi i za preponsko jahanje.

Kvalitet Akhal-Teke grla određuje menadžment zapisnika o poreklu konja. U zavisnosti od tipa, pedigrea, kvaliteta potomstva i postignuća u sportu, konji su označeni kao Elitni, Klasa I ili Klasa II.[9] U Moskvi se obično održavaju dva godišnja takmičenja pod nazivima "Međunarodni sportski miting i Svetsko prvenstvo Nebeski Argamak'' i " Zlatni Akal-Teke kup Šael", gde uzgajivači predstsvljaju svoja najbolja grla sudijama. Na Svetskom prvenstvu grupa sudija ocenjuje konje u starosnim i rodnim kategorijama, kao i u raznim sportskim disciplinama i vođenju na ruku.

Istorijat[уреди | уреди извор]

Drevni konj Akhal-Teke, bronza, IV-I vek pre nove ere

Preci ove pasmine mogu poticati od konja koji su živeli pre 3000 godina, poznatih pod više imena, ali najčešće kao Niseanski konji.[10] Precizno poreklo je teško utvrditi jer pre 1600. godine pasmine konja u modernom smislu nisu postojale.

Vrtsta je vrlo slična, možda i direktni potomak Turkomanskog konja, koji se smatra izumrlim, mada se u Iranu danas uzgaja srodna vrsta. Pasmine turskog porekla uključuju Jomud i neke druge.[11] Smatra se da su i stare pasmine iz Partije mogle doprineti uzgoju.[12]

Ostaje sporno pitanje da li je uticajni Arapin bio predak Turkomana ili je i on nastao iz te pasmine. Sadašnji DNK nalazi ukazuju da je moguće da postoji zajednički predak za obe vrste.[13] Veliki broj arapskih kobila navodno je korišćen za poboljšanje pasmine u 14. i 19. veku.[14] Takođe je moguće da su takozvane pasmine vruće krvi: Arapski, Turkomanski, Akhal-Teke i Berberski konj, sve razvile iz jednog prethodnika, Orijentalnog konja.[15]

Plemenske zajednice u današnjem Turkmenistanu su prvo koristile Akhal-Tekince tokom pljačkaških pohoda. Konji su bili njihova najcenjenija imovina jer su bili presudni za prihod i opstanak. Oni su ih selektivno uzgajali i sačuvali evidenciju o pedigreu putem usmene tradicije. Konje su Rusi nazvali Argamak (božanski ili sveti konj).[16]

Godine 1881. Turkmenistan je postao deo carske Rusije. Plemena su se borila sa carem i na kraju izgubila. Tokom sukoba, međutim, ruski general Kuropatkin razvio je interes prema konjima koje je video dok se borio protiv plemena, te je osnovao ergelu za uzgoj nakon rata i preimenovao konje u „Akhal-Teke”, po plemenu Turkmena Tekke, koje je živelo oko Akhalske oaze. Rusi su zatvorili zapisnik o poreklu 1932. godine, koji je obuhvatio 287 pastuva i 468 kobila. Zapisnik je štampan 1941. godine.

Akhal-Teke je imao uticaj na mnoge pasmine, možda i Engleskog punokrvnog konja.[17]

Pasmina je dospela u opasnonst kada je Sovjetski Savez tražio da se konji iskoriste za meso, iako su lokalni Turkmeni odbili da ih jedu.[18] U jednom trenutku je ostalo svega 1.250 konja i izvoz iz Sovjetskog Saveza je bio zabranjen. Vlada Turkmenistana danas koristi konje kao diplomatske poklone i na aukcijama za prikupljanje novca radi poboljšanja programa uzgoja konja.[19]

Početkom dvadesetog veka došlo je do ukrštanja između Engleskog punokrvnog konja i Akhal-Tekinaca, sa ciljem da se stvori brži trkački konj na duge staze.[20] Anglo Akal-Teke nije bio tako otporan kao njegov prethodnik Akal-Teke, a mnogi su umirali zbog teških uslova u srednjoj Aziji. Posle trke izdržljivosti od 2600 kilometara od Ašhabada do Moskve 1935. godine, kada su čistokrvni Akhal-Tekinci ostali u mnogo boljem stanju od ukrštenih grla, menadžment zapisnika porekla je odlučio da se svi ukršteni konji rođeni posle 1936. ne smatraju čistokrvnim.

Turkmenistan[уреди | уреди извор]

Turkmen Atlari je posebna agencija u Turkmenistanu koja je odgovorna za uzgoj, obuku i održanje pasmine Akhal-Teke.[21] Agencija održava sastanak udruženja jednom ili dva puta godišnje po pozivu u Ašhabadu. Veće odgajivačnice i nacionalne zadruge Akhal-Tekinaca, vlasnici i predstavnici konjičke industrije iz različitih država prisustvuju.[22] Takođe postoji organizacija za trke konja pod nazivom „Galkiniš”.[23] U Ašhabadu, konjički kompleks Ahalteke[24], jedan od najvećih u Centralnoj Aziji, je centar za uzgoj. Nekadašnji praznik Akhal-Tekinaca, koji se slavi poslednje nedelje aprila, preimenovan je u „Dan turkmenskog konja”.[25][26]

Korišćenje u sportu[уреди | уреди извор]

Akal-Teke, zbog svojih prirodnih predispozicija, može biti dobar sportski konj u dresuri, preskakanju prepona, galoperskim i trkama izdržljivosti. Primer je bio pastuv Absent, koji je osvojio Grand Prix u dresuri na Letnjoj olimpijadi 1960. u Rimu, dok ga je jahao Sergej Filatov. Ponovo je uspeo da sa Filatovim osvoji bronzanu pojedinačnu medalju u Tokiju na Letnjim olimpijskim igrama 1964. godine i osvojio je zlatnu medalju sovjetskog tima pod vođstvom Ivana Kalite na Letnjim olimpijskim igrama 1968. u Meksiko Sitiju.[27] Međutim, prema današnjim standardima, Absent ne bi bio prihvaćen kao čistokrvni Akhal-Teke.[28]

Genetska oboljenja[уреди | уреди извор]

Postoji nekoliko genetskih bolesti koje su od interesa za uzgajivače Akhal-Tekinaca. Genetska raznovrsnost pasmine je relativno niska.

  • Veruje se da je sindrom golog ždrebeta ili sindrom ždrebeta bez dlake smrtonosni recesivni gen u ovoj pasmini. Ždrebad sa ovim stanjem zabeležavana su još od 1938. godine. Trenutno se sprovodi istraživanje na Univerzitetu u Bernu u Švajcarskoj za razvoj DNK testa za ovo stanje.[29] Defekt uzrokuje da se ždrebad rode bez dlake, grive ili repa. U nekim slučajevima dolazi do neopravilnog razvoja zuba. Drugi simptomi uključuju dijareju, česte poremećaje probave i laminitis. Zbog nedostatka prikladne zaštite za kožu, sekundarni simptomi uključuju suvu i upaljenu kožu, kao i opekotine od sunca tokom leta i česte plućne infekcije tokom zime. Ovaj sindrom je uvek fatalan, pa većina ždrebadi ugine nekoliko nedelja nakon rođenja, iako se dešavalo da konji ponekad dožive i dve godine. Rana smrt je obično uzrokovana probavnim problemima, dok stariji konji moraju biti eutanazirani zbog jakog bola izazvanog laminitisom.
  • Nasledni kriptorhidizam postoji unutar pasmine Akhal-Teke i zahvaćeni pastuvi mogu se pratiti kroz više generacija. Uticajni pastuv, 2a Boinou je bio kriptorhid po mišljenju stručnjaka ove rase. Kriptorhizam se smatra odgovornim za probleme zdravstvene prirode i ponašanja. Oboleli konji su skuplji za kastriranje.[30]
  • Akhal-Teke je jedna od mnogih pasmina koje mogu biti sklone cervikalnim vertebralnim malformacijama (CVM), koje se još naziva Voblerov sindrom.[31]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ [1], UN/Misije/Turkmenistan/Činjenice o zemlji, arhivirano 9. мај 2008.
  2. ^ [2], "Jedanaest od ovih 39 haplotipova su rodom od jedne primitivne rase (B/Arapski konj; D2d/Cheju; G1/Akhal Teke; H/Garrano; H1/Marismeno; H1a/Lusitano; K2b1/Sicilijanski Orijentalni Punokrvni konj; K3b/ Jakut; X1/Potoka; X2a/Debao; X3c/Lusitano; X5/Fulani). "(2010). "
  3. ^ [3], Internacionalna asocijacija uzgoja Akhal-Teke MAAK, Istorijat Akhal-Tekinaca 19. мај 2013.
  4. ^ [4], ˝ Pasmina Akhal-Tekea se suočava sa krizom: "U svom svetskom popisu za 2012, Džesika Eli-Kejt je procenila svetsku populaciju od oko 6'600 Akhal-Tekinaca: Turkmenistan ± 3'000, Rusija ± 1'600, Centralna Azija ± 300, SAD ± 450, Zapadna Evropa ± 1'300. Sa ukupno 6'600 Akhal-Tekinaca ˝.
  5. ^ Turkmenistana Arhivirano od originala 28. јун 2013.
  6. ^ [5], Akhal-Teke asocijacija Amerike
  7. ^ [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2013), Akhal-Teke asocijacija Amerike
  8. ^ [7], VIDEO: Put od Ašhabada do Moskve na Akhal-Tekincima
  9. ^ Istorijat Akhal-Teke konja, Pravila ocenjivanja čistokrvnih Akhal-Teke grla
  10. ^ Istorijat Akhal-Teke konja
  11. ^ A look at the Turkoman horse in Iran, pristupljeno 9. април 2019.
  12. ^ Akhal-Teke, International Museum of the horse
  13. ^ Identification of Genetic Variation on the Horse Y Chromosome and the Tracing of Male Founder Lineages in Modern Breeds, objavljeno 3. април 2013, pristupljeno 9. април 2019.
  14. ^ À travers l'Asie Centrale, Moser, Henri, štampano u Parizu 1886. Pristupljeno 9. април 2019. preko Columbia University Libraries
  15. ^ The original ancestors of the Turkoman, Caspian horses Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2016), Louise L. Firouz, maj 1998.
  16. ^ Argamak, Google books
  17. ^ Summerhayes, RS, „Horses and Ponies”, Warne & Co, London & New York, 1948
  18. ^ A long way to go: Created and then abandoned by the Soviets, Turkmenistan and the other resource-rich republics of Central Asia struggle to capitalize on their newfound freedom , The Boston Globe, David Filipov, objavljeno 5. април 1998, pristupljeno 9. април 2019
  19. ^ Turkmenistan: Arkadag Rides Again!, Eurasianet, 6.6.2013, pristupljeno 9. април 2019
  20. ^ The Akhal-Teke under Soviet Rule, pristupljeno 9. април 2019.
  21. ^ „Turkmen Altari agencija”. Архивирано из оригинала 16. 5. 2014. г. Приступљено 5. 4. 2019. 
  22. ^ Turkmenistan: Arkadag’s Day at the Races Redux, Euarsianet, 21.5.2013, pristupljeno 9. април 2019.
  23. ^ [8], Galkiniš organizacija
  24. ^ kompleks Ahalteke,
  25. ^ Fair and Conference marking Turkmen Horse Day opened in Ashgabat Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2013), objavljeno 27.04.13, pristupljeno 9. април 2019.
  26. ^ Turkmenistan: Land Of The Akhal Teke, objavljeno 28.3.2011, pristupljeno 9. април 2019.
  27. ^ Olympic.org
  28. ^ BAKKARA pal. M, AKHAL TEKES, 1944
  29. ^ Hairlessness / Naked Foal Syndrome (NFS) in the Akhal-Teke Архивирано на сајту Wayback Machine (5. април 2019), pristupljeno 9. април 2019.
  30. ^ Stallion or Gelding?, objavljeno 1.6.2001, pristupljeno 9. април 2019.
  31. ^ Wobbler Syndrome, pristupljeno 9. април 2019.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Akhal-Teke&oldid=26726382”