Organocerijumska hemija
Organocerijumska hemija je nauka o organometalnim jedinjenjima koja sadrže jednu ili više hemijskih veza između ugljenika i cerijuma. Ova jedinjenja obuhvataju podskup organolantanida. Većina organocerijumovih jedinjenja sadrži Ce(III), ali su poznati neki derivati Ce(IV).
Alkil derivati
[уреди | уреди извор]Jednostavni alkilcerijumski reagensi su dobro poznati. Jedan primer je [Li(tmeda)]
3Ce(CH
3)
6.[1]
Iako su opisani kao RCeCl2, njihove strukture su daleko složenije.[2] Štaviše, izgleda da rastvarač menja strukturu rastvora kompleksa, pri čemu su primećene razlike između reagenasa pripremljenih u dietil etru i tetrahidrofuranu. Postoje dokazi da osnovni hlorid formira polimernu vrstu u THF rastvoru, u obliku [Ce(μ-Cl)2(H2O)(THF)2]n, ali da li ova vrsta polimera postoji kada se formira organometalni reagens je nepoznato.[3]
Derivati ciklopentadienila
[уреди | уреди извор]Ciklopentadienil derivati Ce su posebno dobro okarakterisani. Stotine su ispitane rendgenskom kristalografijom. Prikazani (C
5(CH
3)
4H)
3Ce je jedan od mnogih.[4]
Neka od najbolje okarakterisanih organocerijum(IV) jedinjenja sadrže ciklopentadienil ligande, npr. Ce(C
5H
5)
3Cl[5]
Primene na organsku sintezu
[уреди | уреди извор]Kao reagensi u organskoj hemiji, organocerijumska jedinjenja se tipično pripremaju in situ tretiranjem cerijum trihlorida organolitijumom ili Grignardovim reagensom. Reagensi su izvedeni iz alkil, alkinil i alkenil organometalnih reagensa, kao i enolati su opisani.[6][2][7][3][8] Najčešći izvor cerijuma za ovu svrhu je cerijum(III) hlorid,[9] koji se može dobiti u anhidrovanom obliku dehidratacijom komercijalno dostupnog heptahidrata. Pretkompleksiranje sa tetrahidrofuranom je važno za uspeh transmetalacije, pri čemu većina postupaka uključuje „snažno mešanje u periodu ne kraćem od 2 sata“.[2] Međutim, strukture prikazane (kao ispod) za organocerijumski reagens su veoma pojednostavljene.
Ovi reagensi se dodaju 1,2 konjugovanim ketonima i aldehidima.[10] Ova preferencija za direktno dodavanje pripisuje se oksofilnosti cerijumskog reagensa, koji aktivira karbonil za nukleofilni napad.[11]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Berger, Tassilo; Lebon, Jakob; Maichle‐Mössmer, Cäcilia; Anwander, Reiner (2021). „CeCl3/ n ‐BuLi: Unraveling Imamoto's Organocerium Reagent”. Angewandte Chemie International Edition. 60 (28): 15622—15631. PMC 8362106 . PMID 33905590. doi:10.1002/anie.202103889.
- ^ а б в Liu, H.J.; Shia, K.S.; Shang, X.; Zhu, B.Y. (1999), „Organocerium Compounds in Synthesis”, Tetrahedron, 55 (13): 3803—3830, doi:10.1016/S0040-4020(99)00114-3
- ^ а б Bartoli, G.; Marcantoni, E.; Marcolini, M.; Sambri, L. (2010), „Applications of CeCl3 as an Envitonmentally Friendly Promoter in Organic Chemistry”, Chemical Reviews, 110 (10): 6104—6143, PMID 20731375, doi:10.1021/cr100084g
- ^ Evans, William J.; Rego, Daniel B.; Ziller, Joseph W. (2006). „Synthesis, Structure, and 15N NMR Studies of Paramagnetic Lanthanide Complexes Obtained by Reduction of Dinitrogen”. Inorganic Chemistry. 45 (26): 10790—10798. PMID 17173438. doi:10.1021/ic061485g.
- ^ Anwander, Reiner; Dolg, Michael; Edelmann, Frank T. (2017). „The difficult search for organocerium(<SCP>iv</SCP>) compounds”. Chemical Society Reviews. 46 (22): 6697—6709. PMID 28913523. doi:10.1039/C7CS00147A.
- ^ Smith, Michael B. (2017-01-01), Smith, Michael B., ур., „Chapter 11 - Carbon-Carbon Bond-Forming Reactions: Cyanide, Alkyne Anions, Grignard Reagents, and Organolithium Reagents”, Organic Synthesis (Fourth Edition), Boston: Academic Press, стр. 547—603, ISBN 978-0-12-800720-4, doi:10.1016/b978-0-12-800720-4.00011-8, Приступљено 2023-12-03
- ^ Imamoto, T.; Suguira, Y.; Takiyama, N. (1984), „Organocerium reagents. Nucleophilic Addition to Easily Enolizable Ketones”, Tetrahedron Letters, 25 (38): 4233—4236, doi:10.1016/S0040-4039(01)81404-0
- ^ Carey, Francis A.; Sundberg, Richard J. (2007). Advanced Organic Chemistry: Part B: Reactions and Synthesis (5th изд.). New York: Springer. стр. 664-665. ISBN 978-0387683546.
- ^ Carey, Francis A.; Sundberg, Richard J. (2007). Advanced Organic Chemistry: Part B: Reactions and Synthesis (5th изд.). New York: Springer. стр. 665. ISBN 978-0387683546.
- ^ Imamoto, Tsuneo; Sugiura, Yasushi (1985-04-16). „Selective 1,2-addition of organocerium(III) reagents to α,β-unsaturated carbonyl compounds”. Journal of Organometallic Chemistry. 285 (1): C21—C23. ISSN 0022-328X. doi:10.1016/0022-328X(85)87395-2.
- ^ Berger, Tassilo; Lebon, Jakob; Maichle‐Mössmer, Cäcilia; Anwander, Reiner (2021-07-05). „CeCl 3 / n ‐BuLi: Unraveling Imamoto's Organocerium Reagent”. Angewandte Chemie International Edition (на језику: енглески). 60 (28): 15622—15631. ISSN 1433-7851. PMC 8362106 . PMID 33905590. doi:10.1002/anie.202103889.