Једна Кина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Принцип Једне Кине у пракси
  Земље које признају једино НРК
  Земље које признају једино РК
  Земље које признају НРК са неформалним односима са РК

Концепт Једне Кине има различита тумачења. Народна Република Кина (НРК) слиједи „Принцип Једне Кине”.[1] Република Кина (РК) подијељена је око концепта. Двије главне политике странке у земљи имају различито схватање концепта. Куоминтанг подржава концепт „Једна Кина, Република Кина”,[2] док Демократска прогресивна партија жели да се одрекне идеје „Једне Кине”.[3] У ствари постоји пет различитих тумачења концепта.[4]

Принцип Једне Кине” је принцип који инсистира на томе да су Тајван и копнена Кина неотуђиви дијелови јединствене „Кине”.[1] Измијењени облик принципа „Једне Кине” који је познат као „Консензус 1992. године” тренутна је политика Владе НР Кине, а понекад и политика Владе Р. Кине, у зависности од тога која је политичка партија на власти. Под овим „консензусом”, обје владе се „слажу” да постоји само једна суверена држава која има суверенитет над копненом Кином и Тајваном, али се не слажу око тога које су од те двије владе легитимна влада ове државе. Слична ситуација је постојала са Сједињеним Државама и Совјетским Савезом 1949—1991, са Западном и Источном Њемачком 1949—1972, са Сјеверним и Јужним Вијетнамом 1955—1975, са Сјеверним и Јужним Јеменом 1967—1990. и постоји и данас са Израелом и Палестином, са Јужном и Сјеверном Корејом, али таква ситуација се никада није десила са Републиком Ирском и Сјеверном Ирском или са Суданом и Јужним Суданом.

Принципу „Једне Кине” противе се присталице покрета независности Тајвана, које се залажу за оснивање „Републике Тајван” и култивишу посебан идентитет одвојен од Кине познат као „тајванизација”. Утицај тајванизације на Владу Р. Кине проузроковао је нестабилност (што може бити предмет расправе, у зависности од легитимности Тајвана као ентитета одвојеног од НРК): након што је Комунистичка партија Кине протјерала Владу Р. Кине у Кинеском грађанском рату са већине кинеске територије 1949. и основала НР Кину, кинеска националистичка влада Р. Кине, која је још увијек држала Тајван, наставила је да тврди како има легитимитет као влада цијеле Кине. За вријеме предсједника Лија Денгхуеја, у Устав Републике Кине су 1991. године додати чланци који ће се ефикасно примјењивати само на подручје Тајвана до националног уједињења.[5] Међутим, предсједник Ма Јингђу поново је потврдио претендовања на копнену Кину 8. октобра 2008. године.[6]

Инсистирање КПК на принципу „Једне Кине” довела је до тога да све мањи број људи на другој страни мореуза себе сматра Кинезима.[7][8]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „The Taiwan Relations Act: The Next Twenty-Five Years”. commdocs.house.gov. 
  2. ^ „'One China' is Republic of China: MAC | Politics | FOCUS TAIWAN - CNA ENGLISH NEWS”. Приступљено 6. 12. 2017. 
  3. ^ „DPP Party Convention”. www.taiwandc.org. Приступљено 6. 12. 2017. 
  4. ^ „One China, Five Interpretations”. EAST ASIA PEACE & SECURITY INITIATIVE. Приступљено 6. 12. 2017. 
  5. ^ „Interview with Deutsche Welle”. www.taiwandc.org. 
  6. ^ „Ma refers to China as ROC territory in magazine interview”. Taipei Times. 8. 10. 2008. 
  7. ^ He, Baogang (2015). Governing Taiwan and Tibet. Democratic approaches. Dùn Èideann: Oilthigh Dhùn Èideann. стр. 78. ISBN 9780748699711. 
  8. ^ Zhong, Yang (2016). „Explaining national identity shift in Taiwan”. Journal of Contemporary China. 25: 344f.