Акценат (нагласак)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Акценат или нагласак је начин изговора својствен одређеном појединцу, локацији или нацији.

Акценат[уреди]

Често се у речи поједини гласови (увек самогласници) истичу снагом и висином (тј. јачином и тоном) од осталих гласова. Ово истицање (наглашавање) назива се акценат. Слог у коме се налази овај наглашени самогласник назива се акцентовани слог.

Акценат као семантичко-диференцијални знак[уреди]

Од акцента речи често зависи и њено значење. Примери речи истог облика којима различит акценат даје различито значење:

  • гр̏ад (падавина) и гр̑ад (велико насељено место)
  • ду́га (природна појава после кише) и д̏уга (придев у женском роду)
  • с̏ала (множина именице сало), и са́ла (дворана)
  • к̏упити (скупљати), и ку́пити (узети за новац)
  • л̑ук (и стрела) и л̏ук (поврће)
  • Бóжић (презиме) и Бòжић (празник)
  • ву̀чӣћ (мали вук) и Ву̏чић (презиме)
  • Зóра (име) и зòра (свитање)
  • сѐла (од глагола сести) и се́ла̄ (генитив множине од село)

Примери:

Организовали су велики породични ску̏п кад је неко купио веома ску̑п поклон.
Пут је ко̏с када је певала птица ко̑с.
Ка̀да нам је ка́да потребна?
За се̏дам дана ја се̑дам на столицу.
Чим је маши́на завршила, Ма́шина мама је дошла.
Кад нам се рȃдио покварио, тата је вредно ра́дио.
Ђак четвр̀та̄к је ишао у 4. разред, у четвр́так.
Ђак пѐта̄к је ишао у 5. разред, у пе́так.
У про̀леће про̀ле̄ће̄ птица.
Младунче кошуте се зове ла̀не кад уместо „прошле године“ кажемо и „ла̑не“.
Дечаци су седели крај пу́та кад је очишћен цео кра̑ј.
Мали пас га је у игри ухватио зубићима за пас и није га пуштао.

Има различитих речи које се исто пишу, а само разлика у дужини акцентованог слога говори нам о ком је значењу реч:

скУп → математички појам елемената, именица
скУУп → придев (супротно од јефтин)

кОс → придев у значењу нагнут
кООс → врста птице, именица

кАда → прилог за време
кААда → посуда за купање, именица

сЕдам → онај у математици, број
сЕЕдам → 1. лице једнине глагола „седати“ у презенту, глагол

машИна → предмет који пере веш или судове, именица
МААшина → присвојни придев направљен од имена Маша у женском роду

рАдио → врста уређаја, именица
рААдио → радни глаголски придев глагола радити у мушком роду, глагол

четвРтак → ђак 4. разреда, именица
четвРРтак → 4. дан у недељи, именица

пЕтак → ђак 5. разреда, именица
пЕЕтак → 5. дан у недељи, именица

пролЕће → годишње доба, именица
пролЕЕће → 3. лице једнине глагола „пролетјети“ у презенту, глагол

лАне → врста животиње, именица
лААне → прошле године, лани, прилог

крај → предлог у значењу поред (нема акценат зато што је проклитика)
крААј → део града, завршетак, именица

пАс → животиња
пААс → појас

Подела акцената[уреди]

Наш стандардни акценат заснива се на систему новоштокавских говора - четири акцента и неакцентовани квантитети. Од четири акцента два су кратки а два дуги. По природи су двојаки: једни су силазног а други узлазног карактера, па се зато и зову:

  • краткосилазни: ȁ
  • дугосилазни: ȃ
  • краткоузлазни: à
  • дугоузлазни: á

Напомена[уреди]

Не треба мешати знак за дугосилазни акценат и угласти знак дужине (циркумфлекс) који изгледа као обрнуто латиничко слово v (^) изнад продуженог самогласника. Више о томе у правопису[1][2].

Послеакценатска дужина[уреди]

  • Ненаглашени слогови могу бити такође дуги и кратки.
  • Ненаглашене дужине могу бити на било ком слогу иза акцента, а испред акцента их нема, а означавају се цртом изнад самогласника у продуженом слогу: ā.

Место акцента у речи[уреди]

Наглашене једносложне речи могу имати само силазни акценат, било кратки или дуги: па̏с, ја̑з, га̏д, гла̑д итд. С изузетком неких сложених и страних речи, нагласак никад није на последњем слогу: ба̏ба, ж̀ена, ма̑јка, к̀олено, ̀уздāрје итд. Акценти унутрашњих слогова у речи могу бити само узлазни.

Проклитике[уреди]

Речи које се изговарају заједно са наредном речју, чинећи с њом акценатску целину, називају се проклитике.

Енклитике[уреди]

Енклитике чине изговорну целину с претходом речју и наслањају се на њу (ПИТА те, ЗАШТО си).

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Милорад Дешић - Српски акценат с лакоћом

Додатна литература[уреди]

  • Јокановић-Михајлов, Јелица (2012). Прозодија и говорна култура. Београд: Чигоја штампа. ISBN 978-86-84885-55-7. 
  • Bragg, Melvyn (2003). The Adventure of English, 500AD to 2000: The Biography of a Language. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-82991-2. 
  • Giles, H., & Coupland, N. (1991). Language: Contexts and consequences. Buckingham, UK: Open University Press.
  • Lindemann, S. (2003). Koreans, Chinese or Indians? Attitudes and ideologies about non-native English speakers in the United States. Journal of Sociolinguistics, 7, 348–364.
  • Lindemann, S. (2005). Who speaks “broken English”? US undergraduates’ perception of non-native English. International Journal of Applied Linguistics, 15, 187–212.
  • Milroy, James (2005). Authority in Language: Investigating Standard English (3rd изд.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-17413-8.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Moyer, A. (1999). Ultimate attainment in L2 phonology: The critical factors of age, motivation and instruction. Studies in Second Language Acquisition, 21, 81–108.
  • Scovel, T. (1988). A time to speak: A psycholinguistic inquiry into the critical period for human speech. Cambridge, England: Newbury House.
  • Wated, G., & Sanchez, J. I. (2006). The role of accent as a work stressor on attitudinal and health-related work outcomes. International Journal of Stress Management, 13, 329–350.
  • Wells, J C. 1982. Accents of English. (3 volumes). Cambridge: Cambridge University Press.