Пређи на садржај

Атлантски бедем

С Википедије, слободне енциклопедије
Атлантски бедем
Atlantikwall
Атлантски бедем
Мапа Атлантског бедема
ТипПриобални одбрамбени систем и утврђења
Дужина2687 km
Опште информације
Власник Немачка
Контролише Немачка
Отворено за
јавност		делимично
СтатусДелови сачувани, већи део уништен или урушен
Историја
Време градње1942–1944
Грађено заОдбрану од савезничке инвазије током Другог светског рата
ГрадиоПрисилна радна снага (укључујући Француске, Белгијске и Холандске раднике), Организација Тодт
Материјали
  • Бетон
  • Дрво
  • Челик
СудбинаДелови уништени или напуштени, неки сачувани као споменици
Уништеноделимично
Битке/ратовиДруги светски рат
ДогађајиSt Nazaire Raid
Dieppe Raid
Operation Overlord
Operation Undergo
Battle of the Scheldt
Информације о гарнизону
Тренутни
заповедник		Erwin Rommel (1943–1944)
ГарнизонWehrmacht
НаменаПриобална одбрана и утврђење
Немачки бункери на Атлантском бедему, Лонже-сур-Мер, Француска.

Атлантски бедем (нем. Atlantikwall, енгл. Atlantic Wall) био је обиман систем приобалних одбрамбених положаја и утврђења које је нацистичка Немачка подигла између 1942. и 1944. године дуж обале континенталне Европе и Скандинавије. Његова сврха била је одбрана од очекиване савезничке инвазије на нацистички окупирану Европу из правца Уједињеног Краљевства, током Другог светског рата. Управљање и функционисање Атлантског бедема било је у надлежности Немачке копнене војске, уз ограничену подршку копнених јединица Луфтвафе, док је Кригсмарине одржавала засебан систем приобалне одбране, организован у више поморских одбрамбених зона.[1]

Изградњу утврђења наредио је Адолф Хитлер 1942. године, Фиреровом директивом број 40. У радовима је учествовало више од пола милиона француских радника, од којих су многи били присилно ангажовани. Атлантски бедем заузимао је значајно место у нацистичкој пропаганди, у којој су његове размере и одбрамбена моћ често биле преувеличаване. Одбрамбени систем обухватао је масивне обалске топове, артиљеријске батерије, минобацаче и другу артиљерију, са хиљадама оруђа распоређених дуж утврђене обале.[а] Данас се остаци Атлантског бедема могу пронаћи у свим државама у којима је грађен, иако су бројни објекти током времена уништени, уклоњени или су услед ерозије завршили у мору.

Позадина

[уреди | уреди извор]
Види још: Узроци Другог светског рата

Други светски рат у Европи започео је 1. септембра 1939. године нападом нацистичке Немачке на Пољску.[3] Два дана касније, Уједињено Краљевство и Француска објавили су рат Немачкој, али због географског положаја Пољске нису били у могућности да директно интервенишу у њену одбрану. Четири недеље након почетка сукоба, немачке снаге су окупирале Пољску и успоставиле контролу над њеном територијом.[3]

Мање од месец дана након ове победе, Адолф Хитлер је издао директиву којом је наложио да Немачка буде спремна за офанзиву против Француске и земаља Низоземске.[3] Врховна команда Вермахта сматрала је да припреме за такав подухват неће бити завршене пре наредне године. После вишедневних и оштрих расправа, Хитлер је невољно пристао на одлагање планиране операције.[3] У мају 1940. године, три немачке армијске групе покренуле су офанзиву и за нешто више од шест недеља поразиле Француску и Низоземску.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]

Изградња

[уреди | уреди извор]
Изградња утврђења Атлантског бедема током 1940-их година
Фелдмаршал Ервин Ромел у обиласку одбране Атлантског бедема у близини белгијске луке Остенде, дела утврђења која данас чине Музеј Атлантског бедема на отвореном у Раверсајду.

Пре доношења одлуке о изградњи Атлантског бедема, а након низа савезничких командоских напада, Адолф Хитлер је 2. јуна 1941. године затражио карте Каналских острва. Оне су му достављене већ наредног дана, а до 13. јуна 1941. Хитлер је донео одлуку да се острва додатно војно утврде. Процењујући да постојећа одбрана није адекватна, посебно због недостатка тенкова и обалске артиљерије, наредио је упућивање додатних снага на острва. Организација Тот добила је задатак да приступи изградњи између 200 и 250 утврђених положаја на сваком од већих острва. План је израдила и коначно обликовала Организација Тот, након чега је поднет Хитлеру на одобрење.[4]

Првобитна наредба о одбрани ојачана је другом директивом од 20. октобра 1941. године, која је уследила након Фирерове конференције одржане 18. октобра, на којој су разматране процене инжењера о неопходним ресурсима и обиму радова.[5]‍:197 Трајно утврђивање Каналских острва имало је за циљ да их претвори у неосвојиву тврђаву, чија је изградња требало да буде завршена у року од 14 месеци.[6]‍:448 Ради управљања овим пројектом формирана је команда Festungspionierkommandeur XIV, задужена за координацију радова на утврђивању острва.

Шест месеци касније, 23. марта 1942. године, Хитлер је издао Фирерову директиву број 40, којом је званично предвиђено стварање Атлантског бедема. Наређено је да поморске и подморничке базе буду снажно утврђене. До краја 1943. године одбрамбени радови били су углавном усмерени на луке, након чега је појачано утврђивање и у другим приобалним подручјима.[7] Ова одлука захтевала је брзу мобилизацију армијских инжењера и Организације Тот, као и обезбеђивање огромних количина цемента, арматурног челика и оклопних плоча, које је било неопходно транспортовати на различите локације дуж обале. У нацистичкој пропаганди тврдило се да се Атлантски бедем протезао од најсевернијих делова Норвешке па све до границе са Шпанијом.[8][9]

Регелбау

[уреди | уреди извор]
Камуфлирана немачка торпедна батерија у северној Норвешкој

Систем Регелбау, односно „стандардна градња“, заснивао се на збиркама типских планова за више од 600 одобрених врста бункера и каземата, од којих је сваки имао строго одређену намену. Ови планови су редовно ажурирани на основу искустава стечених приликом заузимања и анализе непријатељских утврђења, при чему су неки објекти чак и намерно уништавани ради испитивања њихове отпорности и ефикасности. Утврђења су садржала бројне стандардизоване елементе, као што су улазна врата постављена под правим углом, оклопљени усисници ваздуха, челична врата дебљине 30 милиметара, вентилациони системи и телефонске инсталације.[10]‍:7 Унутрашњи зидови били су обложени дрветом, а сваки објекат је имао и систем за хитни излаз.[11]

Стандардизација је у великој мери поједноставила производњу опреме, снабдевање материјалом, као и буџетску и финансијску контролу изградње, истовремено убрзавајући планирање и реализацију грађевинских пројеката.[12]‍:350[13]‍:50

Како би се ублажили недостаци у опреми, у одбрамбени систем су укључивана заплењена средства војски Француске и других окупираних земаља. Због тога су поједини каземати пројектовани за употребу артиљерије, противтенковских и митраљеских оруђа не-немачке производње, а коришћене су и куполе са застарелих тенкова, уграђиване у такозване тобрук положаје.[13]‍:51

Организација Тот

[уреди | уреди извор]

Организација Тот, основана је 1933. године, и већ је у предратном периоду пројектовала Зигфридову линију дуж француско-немачке границе. Током изградње Атлантског бедема, она је представљала главну инжењеријску организацију задужену за пројектовање и изградњу главних артиљеријских положаја и утврђења.[8][14]

Организација Тот обезбеђивала је надзорни кадар и радну снагу, као и организацију снабдевања, механизације и транспорта, чиме је допуњавала људство и опрему ангажованих грађевинских предузећа. Иако је велики број ових предузећа био немачког порекла, за уговоре су се могла надметати и предузећа из окупираних земаља. Компаније су могле добровољно да конкуришу за послове или су могле бити принудно укључене у радове.[13]‍:53 Предузећа која нису завршавала радове у предвиђеним роковима, што је било могуће с обзиром на то да је Организација Тот контролисала расподелу материјала и радне снаге, могла су бити новчано кажњена, преузета или спојена са другим фирмама ради повећања ефикасности. Насупрот томе, успешне компаније могле су остварити значајну добит.[13]‍:53–54

Британски војник позира поред недавно заробљеног немачког топа од 380 mm у Батерији Тодт на Капу Гри-Не.

Организација Тот прибављала је понуде за неопходне радове и са сваком грађевинском фирмом закључивала уговоре којима су били дефинисани цена и услови извођења, укључујући бонусе за ефикасност, као и плате и додатке за раднике Организације Тот, који су зависили од њихове националности и стручности. На појединим локацијама истовремено је могло радити више различитих грађевинских компанија.[13]

Радну снагу чинили су различити слојеви радника. На врху су били стручни добровољци, инжењери, пројектанти и надзорници, који су били добро плаћени и имали повољне услове рада. Њих су следили добровољни радници, често квалификовани занатлије попут столара, водоинсталатера, електричара и металостругара, који су такође примали плату, користили одморе и били релативно добро третирани. Испод њих налазила се неквалификована принудна радна снага, слабо плаћена и изложена строгим условима. На самом дну били су радници у положају који је практично представљао робовски рад, са минималним надницама, недовољном исхраном и изузетно тешким поступањем.[13]‍:75 Организација Тот је, поред тога, организовала и курсеве обуке ради унапређења стручности радне снаге.[13]‍:18

Изградња Атлантског бедема захтевала је огроман број радника. Вишијевски режим је увео обавезни систем рада, којим је око 600.000 француских радника било мобилисано за изградњу сталних утврђења дуж холандске, белгијске и француске обале окренуте ка Ламаншу.[14] Крајем 1943. и током 1944. године ефикасност Организације Тот је опала услед недостатка радне снаге, несташице горива и савезничког бомбардовања градилишта, укључујући и локације повезане са развојем и изградњом оружја одмазде, на којима су поједини добровољни радници одбијали да раде због изузетно опасних услова.[13]‍:50

Почетком 1944. године, канцеларија Организације Тот у Шербуру управљала је радом 34 грађевинске компаније са око 15.000 радника и 79 подизвођача. Дневни, недељни и месечни извештаји о напретку радова, изменама у пројектима, утрошку и залихама материјала, радним сатима по категоријама вештина, временским условима, стању опреме, нивоу надзора, одсуствима запослених, броју радника, смртним случајевима и насталим проблемима морали су редовно бити достављани Организацији Тот.[13]‍:57

Британски напади

[уреди | уреди извор]

Током већег дела 1942. и 1943. године, Атлантски бедем представљао је релативно мирну линију фронта за снаге Осовине које су га чувале, са само два велика британска напада. Прва операција, Шарјо, покренута крај Сен Назера у марту 1942. године, успешно је уништила немачке пумпне машине и нанела озбиљну штету сувој док-сушилици у Нормандији и пратећим објектима.[15] Други напад био је десант у Дјепу, изведен у близини француске луке Дјеп у августу 1942. године, с циљем да се испитају немачке одбране и да канадским јединицама пружи ратно искуство.[16]

Немци су поражени у Сен Назеру, али нису имали већих проблема у одбијању напада у Дјепу, где су нанели велике губитке савезничким снагама. Иако је напад у Дјепу био катастрофалан за Савезнике, он је уплашио Хитлера, који је био уверен да ће ускоро уследити савезничка инвазија на Западу. Након Дјепа, Хитлер је фелдмаршалу Герду фон Рундштедту, врховном команданту немачких снага на Западу, доделио још 15 дивизија ради јачања положаја Атлантског бедема.[16]

Реорганизација

[уреди | уреди извор]
Немачки војници постављају препреке за десантна пловила, 1943.

У раној 1944. године, како је савезничка инвазија на нацистички окупирану Европу постајала све извеснија, фелдмаршал Ервин Ромел је добио задатак да ојача одбрану Атлантског бедема.[9][16] Сматајући да су постојећа приобална утврђења потпуно недовољна, он је одмах започео њихово појачавање.[16] Главна Ромелова брига била је савезничка ваздушна моћ.[16] Он ју је лично искусио током борби против Британаца и Американаца у Северној Африци, што је оставило снажан утисак на њега. Страховао је да ће било каква немачка контранападна операција бити разбијена савезничким авионима пре него што постигне значајан ефекат.[16] Под његовим руководством, стотине ојачаних бетонских тобрука подигнуте су на плажама или понекад нешто удаљене од обале, како би сместиле митраљезе, противтенковска оруђа и лаку и тешку артиљерију. На плажама су постављене противтенковске препреке и минска поља, а у водама непосредно поред обале налазиле су се подводне препреке и морске мине.[17] Мало је познато да су на врху обалских препрека биле постављене и осетљиве мине на додир, с циљем да униште савезничке десантне чамце пре него што успеју да истоваре трупе и опрему на плажама.[17]

Д-дан

[уреди | уреди извор]
Један од каземата батерије Лонг-сир-Мер у Нормандији, уништен поморском артиљеријском ватром током савезничких искрцавања.

До времена савезничке инвазије, Немци су дуж северне Француске поставили готово шест милиона мина. Додатни артиљеријски положаји и минска поља протезала су се у унутрашњост, дуж путева који воде од плажа.[9] На местима која су се сматрала вероватним за слетање глидера и падобранаца Немци су постављали косо постављене колце са оштрим врховима, које су трупе назвале Rommelspargel („Ромелов шпаргар“).[9][18] Ниско лежуће речне и естуарске области намерно су потопљене.[16]

Ромел је сматрао да ће Немачка неизбежно бити поражена ако инвазија не буде заустављена на плажи, изјавивши: „Апсолутно је неопходно да протерамо Британце и Американце са плажа. Након тога биће прекасно; првих 24 сата инвазије су одлучујућа.“[17]

Каналска острва

[уреди | уреди извор]

Каналска острва била су снажно утврђена, нарочито острво Алдерни, које је најближе Великој Британији. Хитлер је наредио да један дванаести део челика и бетона коришћеног за изградњу Атлантског бедема буде усмерен на Каналска острва, због пропагандне вредности контроле британске територије.[19] Острва су спадавала међу најгушће утврђене области у Европи, са бројним тунелима, казематима и обалским артиљеријским положајима.[20]

Ипак, Каналска острва нису имала стратешки значај, па су их Савезници заобишли приликом инвазије на Нормандију. Као резултат тога, немачки гарнизони на острвима нису капитулирали до 9. маја 1945. године, један дан након Дана победе у Европи. Гарнизон на Алдерни није се предао све до 16. маја. Пошто је већина немачких гарнизона предала оружје мирно, Каналска острва данас чувају нека од најбоље очуваних утврђења Атлантског бедема.

Командант у Гернзију саставио је књиге са детаљним илустрацијама, плановима и описима утврђења на острву, под називом Festung Guernsey.[21]

Тврђаве

[уреди | уреди извор]

Многе веће луке и стратешки положаји укључени су у Атлантски бедем и снажно утврђени. Хитлер је наредио да сви положаји морају да се бране до краја, и нека од њих остала су под немачком контролом све до безусловне капитулације Немачке. Неколико луких-тврђава снабдевано је подморницама након што су окружене савезничким снагама. Одбрамбене јединице на овим положајима састојале су се од страних добровољаца и трупа Вафен-СС.[22]

Локација Командант Јачина гарнизона Белешке Предаја Реф.
Олдерни Максимилијан Лист 3.200 Утвђења на Алдерни 16. мај 1945. [23]
Антверпен Густав-Адолф фон Цанген 90.000 Битка за Шелт 8. новембар 1944. [24]
Булоњ на Мору Фердинанд Хајм 10.000 Операција Велхит 22. септембар 1944. [16]
Брест Херман-Бернард Рамке 38.000 Битка за Бреств 19. септембар 1944. [25]
Кале/Cap Gris-Nez Лудвиг Шредер 7.500 Операција Undergo 30. септембар 1944. [16]
Шербур Карл-Вилхелм фон Шлибин 47.000 Битка за Шербург 27. јун 1944. [16]
Денкерк Фридрих Фрисијус 12.000 Савезничка опсада Данкерка 8. мај 1945. [26]
Гернзи Рудолф Граф фон Шметов
потом Фридрих Хуфмајер 		11.700 Немачко утврђење Гернзија 9. мај 1945. [16]
Џерзи Рудолф Граф фон Шметов
потом Фридрих Хуфмајер 		11.600 Немачка окупација Каналских острва
Ослобађање немачки окупираних Каналских острва 		9. мај 1945. [27]
Ла Рошел / La Pallice Ернст Ширлиц 11.500 Савезничка опсада Ла Рошела 9. мај 1945. [28]
Авр Херман-Еберхард Вилдермут 14.000 Операција Астонија 12. септембар 1944. [16]
Le Verdon-sur-Mer Ото Прал 3.500
—
 20. април 1945. [29]
Лорјан Вилхелм Фармбахер 25.000
—
 10. мај 1945. [30]
Остенде Ерих Јулијус Мулбе 60.000
—
 7. септембар 1944. [31]
Роајан Ханс Михахелес 5.000
—
 17. април 1945. [30]
Сен Мало / Динар Андреас фон Аулок 12.000
—
 17. август 1944. [32]
Сен Назер Ханс Јунк 35.000
—
 11. мај 1945. [30]
Zeebrugge Кнут Ебердинг 14.000
—
 1. новембар 1944. [33]

Очување

[уреди | уреди извор]

Француска

[уреди | уреди извор]

Многе француске грађевинске компаније финансијски су имале користи од учешћа у изградњи Атлантског бедема. Ове компаније нису биле кажњаване у послератном периоду.[34]

Одмах након рата постојало је мало интересовање за очување бедема због негативних сећања на нацистичку окупацију. Нека приобална утврђења су се срушила или налазе под водом, док она даље у унутрашњости и даље постоје, углавном због своје локације.[35]

Један од најбоље очуваних делова је батареја Тот. Од 2011. године обновљени напори за очување бедема предвођени су организацијама из Немачке, Холандије и Велике Британије. Постављено је питање да ли Француска треба да прогласи бедем националним спомеником како би се осигурало његово очување, али ниједна влада до сада није предвидела такву меру.[36]

Остале локације

[уреди | уреди извор]

Иако одбрамбени бедем никада није био потпуно довршен, многи бункери и даље постоје у близини Остенда, на Каналским острвима, на Валхерену, у близини Схевенингена, Хага, Катвијка, Нордвијка, Ден Хелдера и у Скандинавији (посебно у Данској и Норвешкој).[37]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Обалска одбрана дуж обале од Северног рта па све до шпанске границе обухватала је артиљеријска оруђа и морнаричке топове калибра од 105 mm до 406 mm, који су били организовани у више од 800 батерија. Поред тога, постојало је и више од 250 батерија топова калибра од 75 mm до 90 mm, укључујући и противваздушну артиљерију.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lohmann, Walter; H. Hildebrand, Hans (1956). Imagem da capa de Die deutsche Kriegsmarine, 1939–1945 : Gliederung, Einsatz, Stellenbesetzung Die deutsche Kriegsmarine, 1939–1945 : Gliederung, Einsatz, Stellenbesetzung. H.H Podzun, Bad Nauheim. OCLC 61588484. 
  2. ^ Kaufmann, J. E.; Kaufmann, H. W.; Jankovic-Potocnik, A.; Tonic, Vladimir (2012). The Atlantic Wall: History and Guide (на језику: енглески). Pen and Sword. ISBN 978-1-78337-838-8. 
  3. ^ а б в г д Lightning War 2009.
  4. ^ „History:Fortifying Guernsey”. Festung Guernsey. Архивирано из оригинала 9. 4. 2016. г. 
  5. ^ Cruickshank, Charles (2004). The German Occupation of the Channel Islands. The History Press; New edition (30 June 2004). ISBN 978-0750937498. 
  6. ^ Bell, William. Guernsey Occupied but Never Conquered. The Studio Publishing Services (2002). ISBN 978-0952047933. 
  7. ^ Kaufmann & Robert 2003, стр. 196–197.
  8. ^ а б Hakim 1995, стр. 161.
  9. ^ а б в г Darman 2012, стр. 8–9.
  10. ^ Gavey, Ernie (2001). German Fortifications of Guernsey. Guernsey Armouries. ISBN 978-0953163106. 
  11. ^ „The Regelbau concept”. Архивирано из оригинала 18. 11. 2016. г. Приступљено 10. 8. 2016. 
  12. ^ Kaufmann, J.E.; et al. Fortress Third Reich: German Fortifications and Defense Systems in World War II. Da Capo Press, 2007. ISBN 9780306816352. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж з Handbook of the Organisation Todt – part 1. Military Intelligence Records Section, London Branch. мај 1945. 
  14. ^ а б The Great Landings 2009.
  15. ^ Mountbatten 2007, стр. 72.
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Overlord 2009.
  17. ^ а б в Assault Plan.
  18. ^ Ambrose 1994, стр. 221–222.
  19. ^ Stephenson & Taylor 2013, стр. 11–12.
  20. ^ McNab 2014, стр. 197.
  21. ^ Stephenson & Taylor 2013, стр. 64–65.
  22. ^ Kaufmann & Robert 2003, стр. 252.
  23. ^ Kaufmann & Robert 2003, стр. 14.
  24. ^ Zuehlke 2009, стр. 527.
  25. ^ Saunders 2001, стр. 210.
  26. ^ Williams 2013, стр. 148.
  27. ^ Jersey 2015.
  28. ^ Saunders 2001, стр. 180.
  29. ^ Pauls & Facaros 2007, стр. 270.
  30. ^ а б в McNab 2014, стр. 179.
  31. ^ Delaforce 2005, стр. 134.
  32. ^ Saunders 2001, стр. 165.
  33. ^ Hastings 2004, стр. 158.
  34. ^ Prieur, Jerome (2010). Le Mur Atlantique. Denoël. ISBN 978-2207108802. 
  35. ^ Hitler's Atlantic Wall.
  36. ^ „Hitler's Atlantic Wall: Should France preserve it?”. BBC. 13. 9. 2011. 
  37. ^ Williamson 2012, стр. 7–8.

Литература

[уреди | уреди извор]

Штампана

[уреди | уреди извор]

Онлајн

[уреди | уреди извор]

Медији

[уреди | уреди извор]
  • Lightning War (television documentary). United States: World Media Rights. 2009. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 22. 3. 2015.  Звучни запис
  • The Great Landings (television documentary). France: France 2. 2009. Приступљено 22. 3. 2015.  Звучни запис
  • Overlord (television documentary). United States: World Media Rights. 2009. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 22. 3. 2015.  Звучни запис
  • The Atlantic Wall and its significance in Allied planning for the D-Day landings are featured in the novel Villa Normandie (Endeavour Press, 2015) by Kevin Doherty.
  • The many constructions of the Wall still standing have been photographed by Jonathan Andrew and Stephan Vanfleteren.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантски_бедем&oldid=30697527”