Бали-бегова џамија у Нишу
Бали-бегова џамија у Нишу | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Ниш |
Општина | Црвени Крст |
Држава | Србија |
Врста споменика | џамија |
Време настанка | 1521—1523. |
Тип културног добра | Споменик културе од великог значаја |
Власник | Република Србија |
Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе Ниш |
Бали-бегова џамија у Нишу позната и као Реис-ефендијина и Бурмали-џамија. једна је од две прeостале џамије у овом граду и једна од од десет саграђених у Тврђави, у периоду Османлијског царстава. Смештена у централном делу тврђаве, грађена је 1521—1523. године, као задужбина Бали-бега Малкочевића.[1]
Након обнова и ревитализација 1972. и 1976—1977. године, грађевина је 1977. године добила новог власника Галерију савремене ликовне уметности Ниш, која је Бали-бегову џамију претворила у изложбени простор, под називом „Салон 77“.
Статус и категорија заштите
[уреди | уреди извор]Због свог историјског и археолошког значаја Бали-бегова џамија у Нишкој тврђави проглашена је, 23. децембра 1982. године, за „Културно добро од великог значаја“ и под бројем СК 289 уведено је у централни регистар споменика културе у Републици Србији. Као основ за упис у регистар послужило је решење Завода за заштитуту и научно проучавање споменика културе НРС бр.671/48 од 6. маја 1948. године.[2]
Надлежни завод који води локални регистар и бригу о овом археолошком локалитету је: Завод за заштиту споменика културе Ниш. Овај завод је и извршио конзерваторске радове на џамији, током 1972. и од 1976. до 1978. године.[3]
Историјат
[уреди | уреди извор]Поред бројних друштвено-политичких промена које је у Ниш донела Османска царевина, тековине османске владавине, најочигледније су биле у трансформацијама које су се десиле у архитектури. Процес оријентализације средњовековног хришћанског града Ниша, насељеног претежно словенским становништвом, током скоро 500 година, у оријенталном муслиманском граду какав је био Ниш у том периоду текао је неједнаким интензитетом и са различитим учинком. Носиоци оријентализације на читавом новоосвојеном простору укључујући и Ниш, били су задужбинари, који су у првом реду подизали верске грађевине (џамије) и пратеће објекте.[4]
У ондашњем Нишу, као значајном стратешком и управном центру Царевине, током османског периода, подигнуте су бројне џамије. Оне су биле носилац урбаног развитка, што је забележено у османским пописним књигама, као и у бројним записима путописаца који су пролазили кроз град на Нишави. Према сажети дефтеру из 1521–1523. године који наводи податке о месџиду (богомољи) [а] Једрењанина Балије у Нишкој тврђави, који је саграђен након 1516. године. Око овог месџида формирана је истоимена махала у унутрашњости утврђења.[5] На аустријским плановима Ниша из 1689–1690. године ова џамија уцртана је са минаретом.
Тако је настала и Бали-бегова џамија у Нишу, као једна од тринаест колико их је у том периоду било у исто толико турских махала у Нишу, и једина је сачувана од десет укупно изграђених у Тврђави, до његовог ослобођења од Османлија 1878. године. Она је данас једна од три последње џамије које се могу видети у Нишу.
Нешто касније поред ње је 1868. године отворена библиотека, прва у Нишу. Данас се могу видети њени остаци.[6]
Иако је ова џамија једна од двеју очуваних нишких џамија из османског периода[б], не користи се у верске сврхе, већ служи као изложбени простор, односно галерија под називом Павиљон 77 (Салон 77). До Првог светског рата у близини џамије се налазила и срушена сахат-кула.
Данас се у џамији приређују мултимедијалне поставке мањег обима — самосталне изложбе млађих уметника, тематске или изложбе дела из појединих циклуса старијих уметника, али и камерни концерти.
Положај и изглед објеката
[уреди | уреди извор]Објекат џамије позициониран је у централном делу Тврђаве, уз саму главну комуникацију, са њене леве стране, на почетку успона, недалеко од Београдске капије, која води од Стамбол капије у смеру север-југ, и једним делом на темељима старе античке улице.[7][8][9]
Бали-бегова џамија у Нишу, која је у архитектонском погледу, грађевина складних пропорција и технике зидања, представља јединствени споменик муслиманске архитектуре у Србији.[10] Ова османске џамије, по свом изгледу несумњиво припада, као и све нишке џамије, типу џамије који се развио из селџучке џамије, који је у османском царству био под снажним утицајем византијских архитектонских образаца. Селџучке џамије у Нишу у почетку су биле једноставне грађевина у основи квадратног облика, малих димензија, покривена једном куполом. еменом, и нарочито развијеним специфичним изгледом збијеног минарета у облику крње купе. Касније је у изградњи џамија, коришћена декоративна керамика и мермер. На тај начин се селџучки месџид постепено претварао у османску џамију, којој припада и Бали-бегова џамија у Нишу.
- Изглед објекта
Објекат Џамије је квадратне основе, површине од 64 м², са засведеном полукалотом, и централно постављеним михрабом, окренутим према Меки. Висина темена куполе је 11,95 m. Зидана је од притесаног камена и уоквирена опеком. Унутрашњост осветљава 16 прозора.
Са спољашње стране, на северозападном зиду џамије, налази се двокуполни трем са четири лука и три стуба. Десно од улаза налазио се минарет, који је порушен после ослобођења од Османлија, и никада више није обнављан. Уз северни зид џамије делимично су видљиви археолошки остаци Мидхад-пашине библиотеке и минарета.[11]
Галерија
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Месџид је окупљачка богомоља, која је постојала у махали како би становнике у непосредној околини зближила у чвршћу исламску заједницу, као и због свакодневних друштвених и образовних потреба.
- ^ Друга је Ислам-агина која се налази у Улици Генерала Милојка Лешјанина и служи у верске сврхе.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Андрејевић Б. (1996). Споменици Ниша: заштићена културна добра од изузетног и великог значаја. Ниш: Просвета;
- ^ Бали-бегова џамија у Нишкој тврђави, Споменици културе у Србији
- ^ Мирчетић Д. Ж. (2002). Историјски архив Ниш 1948-1998. Ниш: Вук Караџић
- ^ Е. Миљковић, Османске пописне књиге дефтери каоизвори за историјску демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке недоумице, Теме 1 (2010), 363 – 373.
- ^ Е. Миљковић, О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски часопис 49 (2002), 123 – 138.
- ^ Милић Д. et al. (1983). Историја Ниша 1: Од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878 године. Ниш, Градина: Просвета.
- ^ Милић Д. и сар. (1983). Историја Ниша 1: Од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878 године. Ниш, Градина: Просвета
- ^ Група аутора (2011). Лексикон града Ниша. Београд
- ^ Мирчетић Д. Ж. (2002). Историјски архив Ниш 1948-1998. Ниш: Вук Караџић
- ^ Група аутора (2011). Лексикон града Ниша. Београд
- ^ Ђуровић Љ., & Вучковић Н. (2013). Водич Историјског архива Ниш. Ниш: Пунта.
Литература
[уреди | уреди извор]- Роберт Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002.
- Милан Милићевић, Краљевина Србија: Нови крајеви, Београд, 1884.
- Гордана Милошевић, „Италијански план“ Ниша из 1719. године као повод за реконструкцију изгледа средњовековног и античког града, Ниш и Византија 3 (2005), 149–162.
- Ема Миљковић Бојанић, Детаљни попис нахије Ниш из 1516. године, Центар за истраживање/САНУ Универзитета у Нишу, Билтен 1, Београд – Ниш, 2000, 3–12.
- Ема Миљковић, Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке недоумице, Теме 1 (2010), 363–373.
- Ема Миљковић, О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски часопис 49 (2002), 123–138.
- Justin McCarthy, Death and exile – The ethnic cleansing of Ottoman Muslims 1821–1922, Princeton, New Jersey, 1995.
- Видосав Петровић, Ниш у делима путописаца, Ниш, 2000
- Здравковић, Иван (1964). Избор грађе за проучавање споменика исламске архитектуре у Југославији. Београд: Југословенски институт за заштиту споменика културе, (Београд : Београдски графички завод). COBISS.SR 43669767 COBISS.RS 43669767 COBISS.BH 7178246