Бегинаж
Фламански бегинажи | |
---|---|
Светска баштина Унеска | |
Место | Белгија |
Критеријуми | културно: ii, iii, iv |
Референца | 855 |
Упис | 1998 (-1976. седница) |
Бегинаж (фр. béguinage) архитектонски је комплекс у коме су се раније налазили бегини, женски лаички хришћански ред. Постоје два типа бегинажа: мале стамбене, неформалне, често сиромашне заједнице које су се појавиле у Европи у 20. вијеку, и „дворски бегинажи” (хол. Begijnhof), много већи и стабилнији тип заједнице који се појавио у Низоземској у првом десетљећу 13. вијека. Неколико њих је наведено на Унесковом списку свјетске баштине. Средином 13. вијека, француски краљ Луј IX основао је бегинаже у Паризу, који су засновани на дворским бегинажима из Низоземске.[1]
Етимологија
[уреди | уреди извор]Оксфордов енглески рјечник, цитирајући Шарла ду Френа, наводи да ријечи „бегин” води поријекло од имена Ламберта ле Бега, раног присталице покрета који је умро око 1180. године.
Опис
[уреди | уреди извор]Док мали бегинаж обично представља само једну кућу у којој су жене живјеле заједно, Низоземски дворски бегинажи су се обично састојали од једног или више дворишта окружених кућама, укључујући цркву, амбулантни комплекс и одређени број заједничких кућа. Од 12. до 18. вијека, сваки град и већа варош у Низоземској је имала најмање један дворски бегинаж; заједнице су се смањиле и нестале, током 19. и 20. вијека. Оне су окружене зидовима и одвојене од града са неколико капија које су затворене ноћу. Током дана бегини су могли да долазе и одлазе по својој вољи. Бегини су долазили из широког спректра друштвених слојева, иако су заиста сиромашне жене примане само ако имају богатог доброчинитеља који се обавезао да ће да покрије све њене потребе.
Бегинажи у Белгији
[уреди | уреди извор]- Арсхот
- Андерлехт
- Антверпен
- Бриж: Тен Вајгарде
- Дендермонде
- Дист
- Диксмојде
- Гент: Свети угао, Нови Сент Елизабет у Синт Амандсбергу и Мали бегинаж
- Хаселт
- Хогстратен
- Лир
- Левен: Велики бегинаж и Мали
- Мехелен: Велики и Мали
- Кортрајк
- Синт Тројден
- Турнаут
- Тонгерен
Тринаест фламанских бегинажа је Унеско навео као дио светске баштине од 1998. године.[2]
Остали бегинажи
[уреди | уреди извор]- Бегајнхоф (Амстердам), Холандија
- Бегајнхоф (Утрехт), Холандија
- Бреда, Холандија
- Леуварден, Холандија[3]
- Харлем, Холандија[3]
- Ситард, Холандија[3]
- Бегинаж де ла ру Кентин Баре, Француска[4]
- Бегинаж де Сен Вас, Француска
- Бегинаж, Валансјен, Француска
- Бегинаж, Париз, Француска
- Куће Елм хил, Норвич, УК
Види још
[уреди | уреди извор]Галерија
[уреди | уреди извор]-
Бегинаж и црква Светог Гиде у Андерлехту
-
Бегајхоф, Амстердам
-
Бегинаж у Турнауту
-
Бегинаж у Брижу
-
Бегинаж у Левену
-
Бегајнхоф у Бреди
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Miller 2014.
- ^ UNESCO 1998.
- ^ а б в „Beguinage of the Grey Beguines of Leeuwarden (Het klooster van de Grauwe Bagijnen van Leeuwarden)”. Institute for Collective Action.
- ^ „Beguinages in Saint Quentin”. Michelin Travel. Michelin. Архивирано из оригинала 11. 01. 2016. г. Приступљено 8. 01. 2016.
Литература
[уреди | уреди извор]- Swan, Laura, The Wisdom of the Beguines: the Forgotten Story of a Medieval Women's Movement, BlueBridge, 2014.
- Miller, Tanya Stabler (2014). Beguines of Medieval Paris: Gender, Patronage, and Spiritual Authority. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812246070.
- Simons, Walter (2001). Cities of Ladies: Beguine Communities in the Medieval Low Countries, 1200-1565. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812236040.
- „Flemish Béguinages”. List of World Heritage. UNESCO. 1998.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Belgium's beguinages offered refuge for women Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2015)