Пређи на садржај

Беинит

С Википедије, слободне енциклопедије
Лична карта:
  • Име: челик
  • Датум рођења: почетак 1. века п. н. е.
  • Годишња производња: 1,13 милијарди тона (у 2005. години)
Физичко-хемијске особине:
Алотропске модификације железа:
Микроконституенти у челику и гвожђу:
Фазе легура гвожђа

Аустенит (γ-гвожђе; чврсто)
Баинит
Мартензит
Цементит (Fe - карбид; Fe3C)
Ледебурит (ферит - еутектички цементит, 4,3% угљеника)
Ферит (α-гвожђе; меко)
Перлит (88% ферит, 12% цементит)
Сфероидит

Врсте челика

Угљенични челик (до 2,1% угљеника)
Нерђајући челик (легура са хромом)
ХСЛА челик (високо чврсти нисколегирани челик)
Алатни челик (врло тврд; термички обрађен)

Остали материјали на бази гвожђа

Ливено гвожђе (>2,1% угљеника)
Прерађено гвожђе (скоро без угљеника)
Дуктилно гвожђе

Фазни дијаграм Fe-C, показује еутектоидну температуру и састав при којима се формира беинит

Беинит (по енгл. E. C. Bain) је прелазна микроструктура која се појављује током термичке обраде угљеничних челика. Ствара се на температурама које леже између температура стварања перлита и темпаратура стварања мартензита.

Структура и особине

[уреди | уреди извор]

Ставрање перлита је чисто дифузиони процес (реконструктивни процес), док се стварање мартензита одвија бездифузионо (смицајни процес). Као је већ поменуто беинит је прелазно стање стварање, односно комбинација дифузионих и бездифузионих фазних промена. Коначан изглед микроструктуре беинита зависи у највећој мери од брзине хлађења, масеног удела угљеника, односно масеног удела осталих легирајућих елемената. Беинит се, као и перлит, састоји из ферита и цементита (Fe3C). Разликује се од класичног ферита по облику зрна тзв. „беинитног ферита“, као и по облику, расподели и величини цементита исталоженог у феритној основи. У основи беинит се дели на две подгрупе: тзв. гроњи беинит (груби беинит) и доњи беинит (фини беинит). Као у случају мартензита и беинит због своје природе настанка, која укључује дифузионе и недифузионе (у овом случају смицајне) процесе, није присутан на фазном дијаграму Fe3C. У ту сврху се користе изотермални, односно тзв. ТТТ дијаграми (енгл. Time-Temperature-Transformation).

Погледај

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Литература:

[уреди | уреди извор]
  • H. Schuman, H. Oettel, "Metallografie", WILEY-VCH Verlag GmbH & Co. KGaA, Weinheim, 2005