Пређи на садржај

Валентина Кортезе

С Википедије, слободне енциклопедије
Валентина Кортезе
Валентина Кортезе (1942)
Лични подаци
Датум рођења(1923-01-01)1. јануар 1923.
Место рођењаМилано, Краљевина Италија
Датум смрти10. јул 2019.(2019-07-10) (96 год.)
Место смртиМилано, Италија
Занимањеглумица
Рад
Активни период1941—1993.
Веза до IMDb-а

Валентина Кортезе (1. јануар 1923 — 10. јул 2019), која се понекад назива Валентина Кортеза,[1][2] била је италијанска филмска и позоришна глумица.[3][4][5] У својој 50-годишњој каријери, појавила се у филмовима италијанских и међународних редитеља попут Микеланђела Антонионија, Федерика Фелинија, Франка Зефирелија, Франсоа Труфоа, Терија Гилијама, Џозефа Л. Манкијевича и других.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Валентина Кортезе у филму Appassionata (1974)

Валентина Кортезе је рођена у Милану од самохране мајке и одрасла на селу, прије него што је послата у Торино да живи са баком и дједом по мајци 1930. године.[3][4][5] Након што је упознала диригента Виктора де Сабату, тада ожењеног са дјецом и 31 годину старијег од себе, напустила је средњу школу и отишла за њим у Рим, гдје је уписала (и касније дипломирала) Националну академију драмских уметности (Accademia d'arte drammatica).[4] Први пут се појавила на сцени прије него што је добила уговор са Скалера Филм 1941. године[4] и дебитовала на филму малом улогом у филму L'orizzonte dipinto.[5]

Валентинине прве важне филмске улоге биле су у Roma Città Libera (1946), Les Misérables (1948) и Лутајући Јевреј (1948).[3]Године 1948. такође је окончана њена веза са Де Сабатом.[4] Њено појављивање у британској продукцији Стаклена планина (1949) довело је до бројних улога у међународним продукцијама, укључујући и филм Аутопут лопова Џулса Дасина (1949), за који се определио њен тадашњи партнер Дасин умјесто оригиналне улоге која је била намјењена глумици Шели Винтерс,[6] и Роберт Виса. Кућа на брду Телеграф (1951).[3] Године 1951. удала се за свог колегу из Кућа на брду телеграф Ричарда Бејзхарта, са којим се вратила у Италију.[3]

Године 1960., Кортезе и Басехарт су се развели, а Басехарт се вратио у САД, остављајући у њеном старатељству њихово једино дијете, Џеки.[3] Наредних година радила је за различите режисере као што су Марио Бава (Девојка која је превише знала, 1963), Бернхард Вики (Посета, 1964), Федерико Фелини (Јулијета духова, 1965), Роберт Олдрич (Легенда Лајла Клер, 1968) и Џозефа Лозија (Убиство Троцког, 1972).[3] За свој наступ у филму Дан за ноћ Франсоа Труфоа (1973) добила је награду БАФТА,[7] Награду Националног друштва филмских критичара[8] и Награду круга филмских критичара Њујорка,[9] и била је номинована за Оскара који је на крају припао Ингрид Бергман.[3][4][10] У свом говору о прихватању, Бергман је приметила да сматра да је Кортезе требало да добије награду.[11]

Док су њени каснији филмови били углавном мањег умјетничког интереса, Кортезе је била континуирано успјешна на сцени,[3] радећи са Ђорђом Штрелером, са којим је имала дуготрајну везу,[3][4] Франком Зефирелијем,[3][4] Лукином Висконтијем[3] и Патрис Шером.[5] Године 1980. удала се за индустријалца Карла Де Анђелија.[4] Њен посљедњи филм био је Зефирелијев Врабац из 1993. године.[3]

Валентина Кортезе је преминула 10. јула 2019. године у 96. години.[3][12] Франческо Патјерно је 2017. године документовао њен живот у филму Дива!, заснованом на њеној аутобиографији из 2012. године под називом Quanti sono i domani passati („Колико је сутра прошло“).[3]

Дио филмографије

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Crowther, Bosley (24. 9. 1949). „'Thieves' Highway,' One of Best Melodramas of the Year, Opens at the Roxy”. The New York Times. Приступљено 6. 1. 2023. 
  2. ^ Crowther, Bosley (30. 9. 1954). „'The Barefoot Contessa' Arrives at Capitol”. The New York Times. Приступљено 6. 1. 2023. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Bergan, Ronald; Lane, John Francis (10. 7. 2019). „Valentina Cortese obituary”. The Guardian. Приступљено 6. 1. 2023. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Attanasio, Debora (10. 7. 2019). „È morta Valentina Cortese, la gran dama del cinema dal foulard perenne”. Marie Claire (на језику: италијански). Приступљено 6. 1. 2023. 
  5. ^ а б в г Formenti, Christina (2019). Valentina Cortese: Un'attrice intermediale. Mimesis Edizioni. ISBN 9788857551043. 
  6. ^ Lev, Peter (2013). Twentieth Century-Fox: The Zanuck-Skouras Years, 1935–1965. University of Texas Press. стр. 156. ISBN 9780292744479. 
  7. ^ „BAFTA Awards: Film in 1974”. BAFTA. 1974. Приступљено 7. 1. 2023. 
  8. ^ „Past Awards”. National Society of Film Critics. 19. 12. 2009. Приступљено 7. 1. 2023. 
  9. ^ „1973 New York Film Critics Circle Awards”. New York Film Critics Circle. Приступљено 7. 1. 2023. 
  10. ^ „THE 47TH ACADEMY AWARDS 1975”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 6. 10. 2014. Приступљено 6. 1. 2023. 
  11. ^ „Ingrid Bergman Wins Supporting Actress: 1975 Oscars”. 14. 5. 2008. Архивирано из оригинала 28. 10. 2021. г. — преко www.youtube.com. 
  12. ^ „Addio Valentina Cortese, l'ultima diva”. ANSA (на језику: италијански). 11. 7. 2019. Приступљено 6. 1. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Валентина_Кортезе&oldid=28415433”