Верска служба у српској војсци у Северној Африци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Верска служба у српској војсци у Северној Африци била је једаан од облика очувања православне вере и одржавања морала код војника и старешина у изгнанству. Вера која се у Првом светском рату на почетку испољавала кроз прослављања или макар обележавање, Крсне славе, Божића и Васкрс, наставила се касније у адаптираним баракама у цркву и кроз испољавање других верских садржаја, верника и свештенства. Тако је традиција очувања вере током Првог српског рата започета у српској војсци у рововима на последњој линији одбране Косова, у одступници преко Албаније и дуж албанског приморја, при превожењу на савезничким лађама, очувана и настављена и по доласку на тло Северне Африке.

Као мелем на љуту рану задобијену у рату пристизале су српским војницима - рањеницима и болесницима, празничне честитке Престолонаследника, болничких свештеника, болничког особља и ратних другова и старешина.[1]

Иконостаси цркава у Северној Африци.

Иконостас у цркви у Лазуазу осликали су академски сликари Миодраг Петровић и Јосип Цар. Петровић је насликао иконе Рођење Христово, Распеће, Васкрсење, Свете Арханђеле и Светог Николу, а Јосип Цар осликао је Тајну вечеру (копију по Леонарду), Христа у Гетсиманском врту по једној руској репродукцији и Мајку Божју по једној старој хиландарској репродукцији.
Иконостас у капели Сталне маринске болнице у Сиди Абдалаху и у капели српског војничког гробља у Бизерти рад је Миодрага Петровића.

Успостављање верске службе у Северној Африци[уреди]

Срби, православне вере, су и у рату увек светковали све велике верске празнике, посебно обележавајући Бадње вече, Божић, Васкрс, Видовдан и своју Kрсну славу.[2] Своју веру и обичаје српски војник није заборавио ни у далекој Северној Африци.[3]

Покретање верска службе поред осталог требало је да одиграли важну улогу у разбијању извесних предрасудама о Африци и њеним становницима. Наиме за српског војника цела Африка представљала је, географски и етнолошки, једну целину – земљу пуну дивљих зверова, људождера и врућине, од које човек постане црн као гавран. Једним делом захваљујући и свештенству те предрасуде су брзо разбине.

Након размештања Српска војска у логорима и болницама у Северној Африци, команде једница српске војске приступиле су организовању верског живот. У команди Српских резервних трупа и подофицирских школа у Касарни „Ламберт“, у болницама у Феривилу, Тунису и Алжиру, основани су први мала верска стецишта.

Оснивање прве цркве

У логору Лазуаз српски војници су једну бараку сличнu онима за становање, преуредили и опремили као прву цркву. У њој су се обављале молитве, литургије, верска служба и обреди за војнике и старешине логора. Старешина ове цркве у Лазуазу био је болнички свештеник Михајло Петровић.

Свештенство[уреди]

Митрополит Јосиф Цвијовић обављао је верску службу у Болници „Сион“

У рату, који је водила Србија, као и у изганству (Севарна Африка) војни свештеници налазили су се у болницима и превијалиштима, уз рањене и оне на самрти.[a] Међу овим болничким свештеницима у Северној Африци били су најактивнији:

  • Јосиф Цвијовић у Болници „Сион“,
  • Милан Д. Цветковић у Болници „Аин Берда“,
  • Михајло Петровић (који је био и старешина цркве у Лазуазу) у Сиди Абдали.и пошкропили водицом
  • Љубомир Радовановић и Милан Смиљанић, а нешто касније и јеромонах Герман Милошевић у Бизерти.

Верски обреди у јединицама[уреди]

Свештеници су обављали црквене свечаности и обреде у јединицама у логору и касарнама. Држали су опела у болничким собама, капелама и над гробовима умрлих. Парастосе на гробљима и „пригодне родољубиве беседе у болницама којима су крепили душу болесницима”.

Први парастос умрлим српским војницима одржан је у логору Лазуаз као саставни део припрема за одлазак првог ешелона војника на фронт. Живи су се молили за душу „оних који су били те среће да свој живот принесу на жртву Отаџбини”.

Нема темеља ма ког објекта који су саградили српски војници на тлу Африке а да није био освештан - темељи цркве и сваке бараке, капеле на Српском војничком гробљу у Бизерти, позоришта у Лазуазу итд.

Верски празници[уреди]

Први православни Божић у Тунису српски војници су прославили 1916. године. Ова и касније сличне прославе биле су обележене предусретљивошћу француских власти али и личним залагањем болничарки и чланова и чланица различитих добротворних друштава, супруга или кћерке француских чиновника у Тунису, које су настојале да ови празници протекну што свечаније.

Прослављани су, ипак знатно скромније, и други српски верски празници. Војници и официри прослављали су своје крсне славе, а Француски и Српски војници су се међусобно посећивали приликом верских празника што је допринело позитивном развијању односа међу војницима две државе савезнице.

Улога свештеника пре поласка српских војника на Солунски фронт[уреди]

Свештеници су сваког српског војника који се укрцао у лађу у правцу Солун ског фронта пошкропили светом водицом и освештали све војне заставе које су јединице том приликом примале.[5]

Напомене[уреди]

  1. У Првом светском рату учествовала су 192 војна свештеника

Извори[уреди]

  1. Vojna Enciklopedija, Beograd; Vojnoizdavački zavod: 1975.
  2. Миљан Милкић, „Државни и верски празници у Војсци Кнежевине и Краљевине Србије”, Војноисторијски гласник, бр. 1–2/2007, Институт за стратегијска истраживања, Београд, 2007, стр. 7–20.
  3. Stošić A. Veliki dani Srbije, Društvo za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije do 1918., Beograd: 1994.
  4. П. Пејчић, Српска војска у Бизерти (1916—1918), Београд 2008., 85.
  5. Veliki rat Srbije, Ministarstvo vojske i mornarice, Beograd, 1924.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]