Пређи на садржај

Вилијам I Лав

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам I Лав
Лични подаци
Датум рођењаоко 1143
Датум смрти4. децембар 1214.(1214-12-04) (70/71 год.)
Место смртизамак Стирлинг,
Породица
СупружникЕрменгарда од Бомона
ПотомствоMargaret of Scotland, Countess of Kent, Isabella of Scotland, Countess of Norfolk, Александар II Шкотски, Isabella Mac William
РодитељиHenry of Scotland
Ada de Warenne
ДинастијаДанкелд
Краљ Шкотске
ПретходникМалколм IV
НаследникАлександар II Шкотски

Вилијам I Лав (око 1143 - замак Стирлинг, 4. децембар 1214) је био краљ Шкотске. Био је унук краља Давида I.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Вилијам је био млађи син принца Хенрија, који је био син и наследник краља Давида I (владао 1124-1153). Пошто је принц Хенри умро 1152, краља Давида је наследио Хенријев син Малколм IV (владао 1153-1165), који је умро без деце. Када је Малколм умро (1165), наследио га је млађи брат Вилијем, познат као Вилијем Лав због свог барјака, на коме је био црвени лав на жутом пољу.[2]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Од почетка своје владавине Вилијем је повео агресивну политику према Енглеској, покушавајући да поврати Нортамбрију, који је његов брат Малколм IV још 1157. препустио енглеском краљу Хенрију II. Вилијем је искористио грађански рат у Енглеској између краља Хенрију II и његовог најстаријег сина да 1173-1174. два пута упадне у северну Енглеску. Први Вилијемов напад одбила је енглеска погранична властела, а у другом походу сам Вилијем Лав је заробљен приликом опсаде енглеског замка Алнвик. Заробљени шкотски краљ одведен је у замак Фалез у Нормандији, где га је енглески краљ Хенри II натерао да му се закуне на верност као вазал у замену за своју слободу. То је значило да је Вилијем Лав морао да призна да држи Шкотску само по милости енглеског краља. Да би се ово покоравање Шкотске потврдило, шкотске посаде су повучене из замкова у Единбургу, Стирлингу, Роксбургу, Џедбургу и Бервику, и замењене енглеским гарнизонима, чије је издржавање пало на шкотско становништво. Енглеска окупација трајала је све до Хенријеве смрти, када је његов наследник Ричард Лавље Срце (владао 1189-1199), сакупљајући средства за Трећи крсташки рат, пристао да повуче енглеске трупе из Шкотске у замену за огромну суму од 10.000 шкотских марака (око 7.000 енглеских фунти). Сакупљање овог новца (више од 10% укупног годишњег пореза у Шкотској) изазвало је велико незадовољство у народу, али су замкови враћени Шкотима. Током владавине краља Јована Без Земље (1199-1216), Вилијем Лав покушао је да преговорима поврати део Нортамбрије, без икаквог успеха. Умро је 1214. године, након пола века неуспешне владавине. Наследио га је син, Александар II (владао 1214-1249).[3]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Данкан I Шкотски
 
 
 
 
 
 
 
8. Малколм III Шкотски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Suthen
 
 
 
 
 
 
 
4. Давид I Шкотски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Едвард Изгнаник
 
 
 
 
 
 
 
9. Маргарета Шкотска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Агата, супруга Едварда Изгнаника
 
 
 
 
 
 
 
2. принц Хенри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Siward, Earl of Northumbria
 
 
 
 
 
 
 
10. Waltheof II, Earl of Northumbria
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Aelfflaed of Bernicia
 
 
 
 
 
 
 
5. Maud, Countess of Huntingdon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Lambert II, Count of Lens
 
 
 
 
 
 
 
11. Judith of Lens
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adelaide of Normandy
 
 
 
 
 
 
 
1. Вилијам I Лав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Rodulf II de Warenne
 
 
 
 
 
 
 
12. William de Warenne, 1st Earl of Surrey
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Emma
 
 
 
 
 
 
 
6. William de Warenne, 2nd Earl of Surrey
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Gundred, Countess of Surrey
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ада де Варен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Анри I
 
 
 
 
 
 
 
14. Иго од Вермандоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ана Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
7. Elizabeth of Vermandois
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Херберт IV, гроф од Вермандоа
 
 
 
 
 
 
 
15. Adelaide, Countess of Vermandois
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Adele of Valois
 
 
 
 
 
 
  1. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 225.
  2. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 69.
  3. ^ Самерсет Фрај 2024, стр. 70.

Литература

[уреди | уреди извор]