Грамофонска плоча

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грамофонска плоча („синглица“)
Савремени ди-џеј грамофон

Грамофонска плоча је врста носача звука, веома популарна до 80-их година 20. века. Позната је и као ЛП и винил. Наиме, сама плоча је округла и од поливинилске масе. У њу је, спирално ка центру, урезана трака у којој различита назубљеност значи различит звук. Постоје моно, стерео и квадрофонске плоче. ЛП, скраћено од (енгл. Long Play), односно дугосвирајуће грамофонске плоче (познате и као лонгплејке), имају пречник 12 инча, врте се на 33⅓ обртаја и садрже око 15-так песама. Мале грамофонске плоче, популарно назване синглице, имају 7 инча у пречнику, окрећу се брзином од 45 обртаја у минути и садрже обично једну или две песме (до десет минута музике по страни).

Уређај помоћу кога се плоче могу слушати зове се грамофон.

Пре грамофонске плоче за снимање звука користио се цилиндар премазан воском.[1]

Од 2012 па до данас плоче постају све популарније. У 2013 са 4500000 плоча, продаја се повећала на 6000000, док је тај број у 2014 премашио 10000000 плоча продатих у свету. Број продатих ЦД-а и продаја музике која се "скида" са интернета је у паду.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]