Десни

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Десни
Kompletna struktura zuba.png
Пресјек зуба и потпорног апарата, са гингивом
Детаљи
Идентификатори
Латински Gingivae
MeSH D005881
TA A05.1.01.108
A03.1.03.003
A03.1.03.004
FMA 59762
Анатомска терминологија

Десни или гингива (лат. gingivae) су део мастикаторне слузокоже која прекрива алвеоларне наставке горње и доње вилице. Дели се на слободну (маргиналну) и припојну гингиву.

Слободна гингива[уреди]

Слободна гингива није припојена за поглогу и она попут крагне обавија врат зуба. Обично је светлољубичасте боје, таласаста је и висока око 0,5-2 mm. Простор између гингиве и зуба назива се гингивални сулкус. То је капиларни простор чији спољашњи зид гради слободна гингива, унутрашњи зид чини глеђ зуба, а дно сулкуса припојни епител. Припојни епител је плочастослојевит епител састављен од 10-20 слојева ћелија, а његова висина износи 0,25-1,35 mm. Он је за зуб фиксиран помоћу епителног припоја, кога сачињавају специјализована мембрана и хемидезмозом.

Интердентална гингива[уреди]

Део слободне гингиве локализован између површина два суседна зуба се назива интердентална или гингивална папила. Она попуњава троугласте просторе (лат. tremata) између зуба.

Припојна гингива[уреди]

У апикалном смеру слободна прелази у припојну гингиву која је чврсто припојена за подлогу, и нешто је резилијентнија (угибљивија) и црвенија у односу на слободну гингиву. Прелаз између њих је означен тзв. „гингивалном браздом“.[1]

На деснима се разликују спољашња и унутрашња страна, и слободна ивица. Спољашња страна одговара трему (вестибулуму) усне дупље и она прелази у слузокожу усана и образа. Унутрашња страна се налази у правој усној дупљи и она се наставља на слузокожу непца и подјезичне регије. Слободна ивица је назупчена, а зупци представљају поменуте међузубне папиле које попуњавају просторе између зуба.

Слузокожа десни се одликује дебљином и присуством бројних везивних влакана. Изграђена је од лагано орожналог вишеслојног плочастог епитела,[2] а мањим делом и од епитела паракератотичног типа.[3] Мастикаторна слузокожа је иначе густа и чврсто фиксирана у усној дупљи, па може да поднесе јаке силе трења које настају у току ингестије. У деснима нису присутне никакве жлезде, али је зато одликује богатство судовних папила (висине 0,7 mm) због чега су десни подложне крварењу.[4]

Васкуларизација и инервација[уреди]

Хистолошки препарат зуба:
A: зуб
B: десни (гингива)
C: алвеоларна кост
D: периодонцијум

У горњој вилици крв доспева у десни преко следећих артерија: a. alveolaris superior posterior, a. infraorbitalis и a. palatinae major. Десни доње вилице су снабдевене преко: a. alveolaris inferior, a. facialis и a. sublingualis.[5]

Венски судови који одводе крв из десни се уливају у горњовиличне и фацијалне вене.

У инервисању горње гингиве учествују гране горњег зубног сплета и огранци живаца n. nasopalatinus и n. palatinus major. У доњој вилици се укључују доњи зубни сплет и гране n. buccalis, n. mentalis и n. lingualis (који инервише читаву унутрашњу страну десни доње вилице.[4]

Упала десни[уреди]

Међу најраспростањенијим болестима савременог човека су каријес и пародонтопатија. Болести пародонта су често споре и неприметне, а први симптоми се односе на упалу зубног меса (гингивитис). Гингивитис настаје као последица лоше оралне хигијене, таложења зубног плака и других меких наслага, зубног каменца и сл. Такође може да се јави у трудноћи, менопаузи, за време пубертета, као последица анемије и шећерне болести и као нуспојава употребе неких медикамената. Гингивитис се манифестује отеченим деснима које спонтано или на најмањи додир крваре, променом боје слузокоже (из ружичасте у црвену), болом и др.

Гингивитис се најчешће јавља у детињству, периоду адолесценције и код жена (усред хормоналних варијација у предменструалном циклусу и трудноћи).[6] То је реверзибилан процес, који се успешно лечи уклањањем узрока болести и спровођењем правилног режима оралне хигијене. Ако је гингива дуже време отечена и упаљена, долази до рецесије (повлачења) десни, губитка коштане масе (ресорпције), огољавања вратова зуба и стварања „пародонталних џепова“.[7] Дакле има хроничан прогресиван ток, који се код нелечених случајева углавном завршава потпуним губитком потпорних структура зуба, његовим климањем и губитком.[8]

Референце[уреди]

  1. ^ Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник“ Београд, 2000.) ISBN 86-7549-175-1
  2. ^ Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)
  3. ^ З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: „Хистолошка грађа органа“ ("Бонафидес“ Ниш 2001) ISBN 86-7434-003-2
  4. 4,0 4,1 Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“ ("Савремена администрација“ Београд 2000.) ISBN 86-387-0604-9
  5. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  6. ^ Редовно скидајте зубни каменац, Приступљено 14. 8. 2007.
  7. ^ Пародонтолошки третмани Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 27, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 14. 8. 2007.
  8. ^ Парадентоза Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 28, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 14. 8. 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]