Десни
| Десни | |
|---|---|
 Пресјек зуба и потпорног апарата, са гингивом | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | Gingivae |
| MeSH | D005881 |
| TA | A05.1.01.108 A03.1.03.003 A03.1.03.004 |
| FMA | 59762 |
| Анатомска терминологија | |
Десни или гингива (лат. gingivae) су део мастикаторне слузокоже која прекрива алвеоларне наставке горње и доње вилице. Дели се на слободну (маргиналну) и припојну гингиву.
Слободна гингива[уреди | уреди извор]
Слободна гингива није припојена за поглогу и она попут крагне обавија врат зуба. Обично је светлољубичасте боје, таласаста је и висока око 0,5-2 mm. Простор између гингиве и зуба назива се гингивални сулкус. То је капиларни простор чији спољашњи зид гради слободна гингива, унутрашњи зид чини глеђ зуба, а дно сулкуса припојни епител. Припојни епител је плочастослојевит епител састављен од 10-20 слојева ћелија, а његова висина износи 0,25-1,35 mm. Он је за зуб фиксиран помоћу епителног припоја, кога сачињавају специјализована мембрана и хемидезмозом.
Интердентална гингива[уреди | уреди извор]
Део слободне гингиве локализован између површина два суседна зуба се назива интердентална или гингивална папила. Она попуњава троугласте просторе (лат. tremata) између зуба.
Припојна гингива[уреди | уреди извор]
У апикалном смеру слободна прелази у припојну гингиву која је чврсто припојена за подлогу, и нешто је резилијентнија (угибљивија) и црвенија у односу на слободну гингиву. Прелаз између њих је означен тзв. „гингивалном браздом“.[1]
На деснима се разликују спољашња и унутрашња страна, и слободна ивица. Спољашња страна одговара трему (вестибулуму) усне дупље и она прелази у слузокожу усана и образа. Унутрашња страна се налази у правој усној дупљи и она се наставља на слузокожу непца и подјезичне регије. Слободна ивица је назупчена, а зупци представљају поменуте међузубне папиле које попуњавају просторе између зуба.
Слузокожа десни се одликује дебљином и присуством бројних везивних влакана. Изграђена је од лагано орожналог вишеслојног плочастог епитела,[2] а мањим делом и од епитела паракератотичног типа.[3] Мастикаторна слузокожа је иначе густа и чврсто фиксирана у усној дупљи, па може да поднесе јаке силе трења које настају у току ингестије. У деснима нису присутне никакве жлезде, али је зато одликује богатство судовних папила (висине 0,7 mm) због чега су десни подложне крварењу.[4]
Васкуларизација и инервација[уреди | уреди извор]
A: зуб
B: десни (гингива)
C: алвеоларна кост
D: периодонцијум
У горњој вилици крв доспева у десни преко следећих артерија: a. alveolaris superior posterior, a. infraorbitalis и a. palatinae major. Десни доње вилице су снабдевене преко: a. alveolaris inferior, a. facialis и a. sublingualis.[5]
Венски судови који одводе крв из десни се уливају у горњовиличне и фацијалне вене.
У инервисању горње гингиве учествују гране горњег зубног сплета и огранци живаца n. nasopalatinus и n. palatinus major. У доњој вилици се укључују доњи зубни сплет и гране n. buccalis, n. mentalis и n. lingualis (који инервише читаву унутрашњу страну десни доње вилице.[4]
Упала десни[уреди | уреди извор]
Међу најраспростањенијим болестима савременог човека су каријес и пародонтопатија. Болести пародонта су често споре и неприметне, а први симптоми се односе на упалу зубног меса (гингивитис). Гингивитис настаје као последица лоше оралне хигијене, таложења зубног плака и других меких наслага, зубног каменца и сл. Такође може да се јави у трудноћи, менопаузи, за време пубертета, као последица анемије и шећерне болести и као нуспојава употребе неких медикамената. Гингивитис се манифестује отеченим деснима које спонтано или на најмањи додир крваре, променом боје слузокоже (из ружичасте у црвену), болом и др.
Гингивитис се најчешће јавља у детињству, периоду адолесценције и код жена (усред хормоналних варијација у предменструалном циклусу и трудноћи).[6] То је реверзибилан процес, који се успешно лечи уклањањем узрока болести и спровођењем правилног режима оралне хигијене. Ако је гингива дуже време отечена и упаљена, долази до рецесије (повлачења) десни, губитка коштане масе (ресорпције), огољавања вратова зуба и стварања „пародонталних џепова“.[7] Дакле има хроничан прогресиван ток, који се код нелечених случајева углавном завршава потпуним губитком потпорних структура зуба, његовим климањем и губитком.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник“ Београд). 2000. ISBN 978-86-7549-175-0.
- ^ Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983)
- ^ З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: „Хистолошка грађа органа“ ("Бонафидес“ Ниш 2001). ISBN 978-86-7434-003-5.
- ^ а б Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“ ("Савремена администрација“ Београд 2000). ISBN 978-86-387-0604-4.
- ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9.
- ^ Редовно скидајте зубни каменац, Приступљено 14. 8. 2007.
- ^ Пародонтолошки третмани Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007), Приступљено 14. 8. 2007.
- ^ Парадентоза Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007), Приступљено 14. 8. 2007.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Periodontal disease (језик: енглески)
- Gums, gum diseases, shrinking or receding gums (језик: енглески)
- Упала десни у трудноћи