Димитрије Мита Клицин
| Димитрије - Мита Клицин | |
|---|---|
 Димитрије Мита Клицин | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 11. септембар 1869. |
| Место рођења | Вршац, Аустроугарска |
| Датум смрти | 19. јануар 1943. (73 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, Краљевина Мађарска |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Народна радикална странка |
Димитрије „Мита“ Клицин (Вршац, 11. септембар 1869 — Нови Сад, 19. јануар 1943) је био српски учитељ, публициста и народни посланик.
Биографија[уреди | уреди извор]
Основну школу и нижу гимназију завршио је у Вршцу, а Учитељску школу у Сомбору (1888). Као учитељ службовао је у Сарајеву, Мокрину, Черевићу и Вршцу, где је као управник српских народних школа уводио најмодерније методе. Био је председник Вршачког црквеног певачког друштва (1907), члан Српске занатлијске читаонице, певачког друштва Лаза Нанчић" и један од оснивача Српске ратарске читаонице.
Публициста[уреди | уреди извор]
Са групом истакнутих вршачких радикала био је покретач и сарадник листа Српство (1895-1900), као и сарадник Родољуба и кикиндског Банаћанина. Пошто је напустио просвету био је управник Манастирске штампарије у Сремским Карловцима и одговорни уредник Школског листа (1909-1910) који је у њој штампан. Као блиски сарадник Јаше Томића био је главни уредник Заставе (1911-1914). У својим чланцима критиковао је угарску власт, нарочито након укидања црквено-школске аутономије 1912. године. По избијању Првог светског рата мађарске власти су га интернирале у Горњу Угарску, у Вац па Сегедин. Пред крај рата вратио се у Нови Сад и укључио у рад Српског народног одбора. Био је члан Уређивачког одбора и главни и одговорни уредник гласила Одбора Српског листа (1918), власник и директор београдске Трибуне (од 1920), одговорни уредник Нове Србије (Нови Сад, 1923-1924) и директор дисидентског листа Радикал Стојана Новаковића.
Сарађивао је у листовима: Балкан, Дунав (1921), Северна Србија (1925-1926) и др. Аутор је неколико уџбеника: Латинице, за српске народне основне школе (1905), Српске читанке, за други разред српских православних вероисповедних основних народних школа (1916) и Буквара за српске основне школе (1890).
Политичар[уреди | уреди извор]
За посланика Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима биран је од 1896. до 1910. Био је вршачки делегат на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. и повереник Народне управе за привреду. За народног посланика на листи Радикалне странке биран је 1920. године. Странку је напустио 1921. и до 1929. деловао је као дисидент. На обласним изборима 1927. изабран је за председника обласног одбора Бачке у Сомбору, а по увођењу диктатуре 1929. за комесара ове области. Основао је Штедионицу Бачке области.
Био је члан Управног одбора и књижевног савета Матице српске и председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења (1923-1933).[1][2]
Са супругом Јелисаветом, чланицом добротворних и хуманитарних друштава, имао је синове Предрага и Миодрага.
Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.[3][4]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Српске народне школе (Сомбор, 1905)
- Споменица Стеве Петрановића националног борца 1835-1913 (Нови Сад, 1937)
- Борбе у Матици српској и њени проблеми (Нови Сад, 1937)
- Одломци из новије политичке историје војвођанских и троједничких Срба (1902–1914) (Нови Сад, 1938)
- Банаћанин Михаило Зега: црногорски сердар и народном песмом прослављени јунак (Нови Сад, 1941)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Јован Храниловић и Новосадска секција Југословенског новинарског удружења” (PDF).
- ^ „Историјат Друштва новинара Војводине”. www.dnv.co.rs. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Невалидан унос
|dead-url=dead(помоћ) - ^ Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 81—82. ISBN 978-86-7946-085-1.
- ^ „Претрага покојника ЈКП Лисје Нови Сад”. www.lisje.com. Архивирано из оригинала 05. 03. 2019. г.