Вац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вац
мађ. Vác
Catedral of Vác.jpg
Црква у Вацу
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Централна Мађарска регија
Жупанија Пешта
Срез Вац
Становништво
Становништво
 —  33.223
 — густина 539/км2
Географске карактеристике
Координате 47°46′35″ СГШ; 19°08′14″ ИГД / 47.77641° СГШ; 19.13724° ИГД / 47.77641; 19.13724Координате: 47°46′35″ СГШ; 19°08′14″ ИГД / 47.77641° СГШ; 19.13724° ИГД / 47.77641; 19.13724
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 61.63 км2
Вац на мапи Мађарске
Вац
Вац
Поштански број 2600
Позивни број 27
Веб-сајт
www.vac.hu

Вац (мађ. Vác) је град у централном делу Мађарске, у Пештанској жупанији осми је по величини а налази се на 34 km од Будимпеште. Вац има око 33 хиљада становника. Ранији називи Ваца су били Вац (Vacz) и Вач (Vacs).

Локација[уреди]

Град Вац се налази на 34 km од Будимпеште, на левој обали Дунава, на месту где река почиње да скреће ка југу. Град лежи на у подножју планине Насаљ (Naszály), који је део планинских венаца Карпата.

Вац данас[уреди]

Вац је данас комерцијални и летњи излетнички центар за становнике главног града. Катедрала у Вацу је саграђена у периоду од 1761. до 1777. и као модел је ослужила Базилика светог Петра у Риму. Епископска палата је претворена у музеј где су изложени римски и средњовековни уметнички предмети.

Град је такође познат по тријумфалној капији и центру града који је изграђен у барокном стилу. Тријумфална капија је изграђена 1764. године у част Марије Терезије која је посетила град.

Историја[уреди]

Најстарији остаци града потичу из времена старог Рима. У 9. веку дотле се простирала рана бугарска држава. Гранично место "Вацов" помиње се у документу из 813. године.

Епископија је из времена Мађарске краљевине.

Град је заузет од стране Турака 1541. године. Током битака који су избијали између Турака и Хабзбурговаца у два наврата Аустрија је победила Турке код Ваца 1597. и 1684. године.

Срби у Вацу[уреди]

Град Вац на северу Мађарске, Србима асоцира две ствари: на стару нижу гимназију, коју су у своје време похађали многи Срби, и као друго, на тамновање српског вође, народњака Светозара Милетића у тамошњој казниони. Али треба рећи да је Вац био један у низу градова где се доселио "цвет" српске нације, народа који је пребегао у аустријску царевину, предвођен Патријархом Чарнојевићем. Аустријски војсковођа Карло од Лотрингије је 1684. године преотео Вац од Турака, а затим "корак по корак" дотерао Османлије у Пешту и Будим, где је град заточио 1686. године. Срби ће ту доћи и населити се 1690. године. Али на злу срећу у Вацу је био јак католички центар, где је столовао злогласни бискуп Колонић, који се показао горим од турских паша. Срби у Вацу су врло рано, као и у другим градовима на северу државе, попут Ђура, Коморана, Острогона изгубили прво веру предачку православну, а потом и језик и на крају национални српски идентитет. Вац је био место где је утицај државе и католичке цркве био најјачи - ту се под безочним поступцима масовно "духовника" прелазило у "Унију" са католицима. И поред тога Срби су се одржали дуго, али као малобројна група губили су наду и веру да им ту има живота и опстанка.

По државном шематизму православног клира у Угарској, у парохији Вац, православно парохијско звање и црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Постоји 1846. године православни храм посвећен Св. Николи, грађен 1792. године. У парохији је те године само 48 православних верника, са парохом поп Петром Петровићем, а филијала парохијска је Вереш-Уђхаз (о којој нема података).[1] За школу има дораслих једва пет ученика.

Професор Витковић је забележио да је број становника Срба у Вацу 1847. године износио 48 душа, а две деценије касније 1867. године њихов број је десет пута смањен и има их само четири.[2] У месту су у 18. и 19. биле две парохије, некад врло богате па посустале. Иако сиромашна српска црквена општина у Вацу, претплатила се 1846-1847. године за "Српски летопис", матичин часопис. Када су српски професори Михаило Валтровић и Драгиша Милутиновић 1885. године застали, путујући возом у Вацу, сагледали су сву трагику српског постојања у том месту. Постојале се две црквене општине тада у Вацу, обавештени извештач их је назвао: "једна тужна, а друга сужна". Мислило се да је она "тужна" која се налазила око мале српске православне цркве. Поред цркве је била кућа, у којој је наводно живео једини - један Србин домаћин, који је био све за ту цркву: и њен председник, и тутор, и црквењак, и верник. Друга општина, она "сужна" била је организована на крају града око државног затвора, у којем су били "сужњи" сви православци кривци из Угарске, највише Срби и Румуни. Свештеник у њој је имао пре свега посао да опслужује затворенике своје вере.[3] Државна тамница се градила 1856. године за 1000 кажњеника, а један од најпознатијих робијаша био је Светозар Милетић. У великом здању били су криминалци, а политички "преступници" били су у мањем унутрашњем здању. Он се замерио властодршцима 1870. године, због једног новинског чланка "Дим бан - Раух". Радило се о преској (новинској) парници, а пресуда је била у ствари зликовачка, јер је писац чланка добио неколико година робије. Власти су желеле да униште Српску народну странку, утамњичењем њеног вође новосадског адвоката и градоначелника. Мада је Милетић издржао само годину дана у затвору, јер је био "помилован", тамо је неповратно изгубио здравље, и више се никад није повратио у своје оквире. Милетићев визионарски слободоумни дух је био неповратно угашен, а његова болест (живчана) га је одвојила од политике, и довела до пуког битисања.

Изнећемо овде друштвени летопис српског народа у том месту. Помиње се у једном писму извесни Мишко из Ваца 1715. године, у вези са црквено-народним сабором. Тај Мишко Ивановић је био тужен од Николе Кузмановића због утаје свадбеног дара у Вацу 1722. године. Године 1831. купци српске књиге у Вацу, били су парох Танасије Гоић и још четири тамошња трговца.[4] Поп Гојић је и 1834. године пренумерант, а поред парохије он је и катихета за православце у месном Лицеју. Ту су још месни трговац и епитроп црквени Мојсеј Цвијан, и четири трговца са стране - из Сомбора, Карловаца, Мокрина и Будима.[5] Књигу је набавио пренумерацијом 1836. године Ефрем Јаковљевић парох, и браћа трговци Мојсеј и Василије Цвијан, за своју децу.[6] Купац српске књиге из Ваца, био је 1837. и 1838. године поп Јефрем Јаковљевић администратор парохије. У 19. веку Вац је привлачио Србе трговце, који су ту посао склапали на вашару. Помињу се 1827. године, пет годишњих вашара у Вацу: 25. фебруар, уочи Ускрса, 2. јула, 16. октобра и недељу дана пред Божић.[7] Између 1831-1841. године, грађанин вацки трговац Васил Цвијан, који је и црквени тутор (1834-1837) купио је претплатом неколико српских књига. Администратор вацке православне парохије био је 1842-1846. године Петар Петровић. Млади Вачанин, Никола Крстић док је слушао филозофију, па права на универзитету у Пешти, био је од школске 1846/1847. целих пет година питомац Текелијанума. Српски интернат у Пешти, који се налази близу, бочно од главне трговачке градске "Вацке улице", у првој попречној улици, годинама је водио професор и политичар "чика Стева (звани) Вацки" - Стеван Поповић. Тражен је 1885. године учитељ у Вацу, као трећи месни и појац црквени, који је држао наставу и појао недељом и празником у тамошњој капели - за затворенике. Услов је био да мора добро говорити три језика: српски, мађарски и румунски.[8] Претплатник званичног митроплијског листа "Српски сион" био је Доситеј Курјаков парох. Расписан је 1896. године стечај за упражњено место "душепопечитеља" (свештеника) у земаљској казниони у Вацу. Наложиле се епархијске власти 1902. године, да се у Вацу исплаћује 1/4 прихода од Леморине фондације, за плату свештеника. Од старе славе и моћи српског живља у Вацу остала је имовина, коју су црквене власти тражиле да се на српско име укњижи и сачува.[9]

По српском извору из 1905. године Вац је парохијска филијана парохије Острогон. У месту има 16.808 становника, од којих су само два Србина који живе у једном дому! По државној статистици у Вацу је било 119 Срба православаца али то су били осуђеници.[10]

Референце[уреди]

  1. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  3. "Стражилово", Нови Сад 1885. године
  4. Петар Вировац: "Перви основи главнокривичног мађарског права", Будим 1831. године
  5. Константин Пејчић: "Руководитељ к изгубљеном здрављу", Будим 1834. године
  6. Петар Петровић: "Морално Дјевическо огледало...", Будим 1836. године
  7. "Даница", календар, Беч 1828.
  8. "Школски лист", Сомбор 1885. године
  9. "Српски сион", Карловци 1902. године
  10. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Демографија[уреди]

Етничка[уреди]

Подела по религији[уреди]

По попису из 1910. подела по религијској основи је била следећа:

Галерија[уреди]

Извори и спољашње везе[уреди]