Дромон

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Дромон (грч. δρομέας = „тркач") је назив за најважнији ратни брод византијске ратне морнарице од 6. до 12. века. Дромони су се развили од древних трирема те су за погон користили весла и једра.

Градили су се у разним облицима и величинама, па су били дуги између 30 и 50 метара, односно широки између 5 и 7 метара. Имали су око 300 чланова посаде, укључујући маринце и веслаче.

Дромони су имали средишњи торањ (“xylokastron” = дрвени торањ) близу главног јарбола, одакле су маринци могли непријатеља гађати стрелама, копљима и другим пројектилима. Већина дромона била је опремљена с древним пламенобацачима (”syphonopho“-рами) који су по непријатељу деловали с грчком ватром и катапултима који су могли пројектиле од 500 kg избацити на даљину од 1000 метара. Многи дромони су били оклопљени, како би се заштититили од непријатељског кљуновог удара.

Настанак и развој[уреди | уреди извор]

Дромон (δρόμων, тркач) био је најпознатији византијски ратни брод на весла. Развио се из римске биреме. Први пут се помиње у Прокопијевом делу Историја ратова, у опису византијског поморског десанта на обалу северне Африке 533, у којем су учествовала и 92 дромона.[1]

Опис[уреди | уреди извор]

Модерна реконструкција дромона (5) и биреме (лево) у музеју у Мајнцу.

Према опису византијског цара Лава VI Мудрог у Тактици из 9. века, био је дуг око 40, широк 5, а висок 5 м. Имао је у 2 реда по 25 весала, а на свако весло обично по 2 веслача. Горњи веслачи, уједно и борци, налазили су се на палуби, а доњи под њом. Један до два јарбола, постављена у средини брода, носила су косе крижеве са латинским (троугластим) једрима. Висок и затворен прамац завршавао се четвртастим каштелом[a], на чијој су се платформи налазили сифони (нагнуте цеви или фигура животињске главе) кроз које се уз велику буку и дим сипала на непријатељски брод запаљива течност - грчка ватра.[1]

У средини брода била је смештена дрвена кула на којој су се налазили наоружани војници и бацачке справе. Прамчана статва[b] имала је уграђен масиван кљун у висини водене линије. Високо узвијена крма носила је на боковима по једно кратко и широко весло за кормиларење. Од удара кљуном бродски труп је био заштићен гредама које су га опасивале у висини водене линије. За заштиту од стрела и ватре коришћени су мокри покривачи од дебеле коже.[1]

Подела[уреди | уреди извор]

По величини и броју веслача цар Лав Мудри (886-912) дели дромоне у велики, средњи и мали тип. Прва два (са 2 реда весала) представљала су капитални брод византијске флоте, а мале покретљиве galeae са једним редом весала служиле су за борбено обезбеђење. Велики дромон имао је око 200 веслача и 60 војника, а средњи 100 веслача и 35 војника.[1]

Нестанак[уреди | уреди извор]

Пропашћу Византијског Царства дромони ишчезавају као класа ратног брода.[1]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Дрвеном кулом.
  2. ^ Оквир којим завршава конструкција бродског трупа спреда (прамчана статва) или позади (крмена статва). Прамчана или предња статва сече валове и остале препреке; на њој завршавају кривине спољашње оплате, а њен је профил у складу с обликом прамца брода. С обзиром на њену изводницу у равни симетрије, може бити вертикална или коса, праволинијска или конкавна, ређе конвексна или друкчија. Крмена или задња статва носи кормило, а на модерним бродовима и пропелерну цев с осовином.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 543. 
  2. ^ „Хрватска енциклопедија”. Приступљено 7. 4. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]