Евролига у кошарци
 | Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Тренутна сезона или такмичење: 2020/21. | |
 Лого Евролиге | |
| Спорт | Кошарка |
|---|---|
| Основана | 1957. |
| CEO | Жорди Бартомеу |
| Председник | Жорди Бартомеу |
| Број тимова | 18 |
| Конфедерација | ФИБА Европа |
| Домаћи куп | Еврокуп |
| Највише титула |  Реал Мадрид (10. титула) |
| Тренутни првак |  ЦСКА Москва (2018/19.) (8. титула) |
| Веб-сајт | www.euroleague.net |
Евролига (енгл. EuroLeague) најјаче је и најважније клупско професионално кошаркашко такмичење у Европи. У њему учествује велики број клубова из већине земаља Европе. Такмичењем управља УЛЕБ, удружење европских професионалних лига. Клубови из Израела, чија је цела територија у Азији, такође учествују у овом такмичењу.
Историја[уреди | уреди извор]
У досадашњој историји Евролига је пуно променила како концепт тако и систем такмичења. У почетку су најбољи тимови из већине земаља учествовале у њој. Тада је првацима држава било гарантовано место. Међутим са великим упливом финансија у спорт, тако је кошарка постала игра у којој је новац заузимао веома битно место. Из тих разлога квалитет се концентрисао углавном у финансијски јаким земљама или веома талентованим. Зато су поједине земље добиле више од једног представника, а у новије време поједини представници на основу својих добрих сезона у континуитету су потписали уговоре са Евролигом.
Један од шесторице оснивача био је Бора Станковић.[1]
Називи такмичења[уреди | уреди извор]
- ФИБА ера (1958–2001):
- ФИБА Куп европских шампиона (1958–1991)
- ФИБА Евролига (1991–2000)
- ФИБА Супролига (2000–2001)
- УЛЕБ и ЕКА ера (2000–):
- Евролига (2000–)
Формат такмичења[уреди | уреди извор]
Лига броји 18 клубова. Први део такмичења игра се по двокружном бод систему у 34 кола. Осам најбољих тимова из првог дела такмичења пролазе у четвртфинале и упарују се по систему 1—8, 2—7, 3—6, 4—5. Четвртфинале се игра у серијама на 3 добијене утакмице по формату 2-2-1, а предност домаћег терена има екипа која је остварила бољу позицију у првом делу такмичења. Победници четвртфиналних серија пласирају се на Фајнал фор. Победник Фајнал фора добија титулу првака Европе. Сваке године се финални турнир одржава у другом граду.
Клубови у сезони 2020/21.[уреди | уреди извор]
А лиценца[уреди | уреди извор]
Почев од сезоне 2009/10. одређеном броју клубова додељује се тзв. А лиценца која им обезбеђује вишегодишње наступе у Евролиги независно од услова потребних за Б лиценцу. Међутим, ови тимови морају да испуне неке друге критеријуме како би могли да добију А лиценцу. Поред резултата остварених у националним и УЛЕБ-овим такмичењима, вреднују се и комерцијални и инфраструктурни критеријуми попут прихода од ТВ права, посете на утакмицама и капацитета дворана. Пред сезону 2015/16. на снагу је ступило правило по коме А лиценцу могу имати максимално три клуба из једне земље.
Клубови који тренутно имају А лиценцу[уреди | уреди извор]
Тимови су поређани на основу позиције на УЛЕБ-овој ранг листи након сезоне 2014/15.
ЦСКА Москва (2009–)
Реал Мадрид (2009–)- Барселона (2009–)
Олимпијакос (2009–)
Макаби Тел Авив (2009–)- Панатинаикос (2009–)
Фенербахче Улкер (2009–)- Анадолу Ефес (2009–)
- Саски Басконија (2009–)
Жалгирис (2009–)
Олимпија Милано (2012–)
Клубови који су изгубили А лиценцу[уреди | уреди извор]
- Виртус Рома (2009–2011)
- Монтепаски Сијена (2009–2014)
- Малага (2009–2015)
Проком Гдиња (2011–2013)
Хале[уреди | уреди извор]
Клуб који спортским резултатима заслужи играње у Евролиги мора да испуни и минималне захтеве по питању хале у којој игра. Минимални број седишта у хали је 5000, за све евролигашке клубове. Додатно, клубови који желе да имају А лиценцу морају да играју у хали од минимум 10.000 места.[2]
Сва финала Евролиге[уреди | уреди извор]
Успешност клубова[уреди | уреди извор]
| Поз. | Клуб | Победник | Финалиста |
|---|---|---|---|
| Реал Мадрид |
|||
| ЦСКА Москва |
|||
 Макаби Тел Авив |
|||
 Панатинаикос |
|||
 Варезе |
|||
| Олимпијакос |
|||
| Олимпија Милано |
|||
 АСК Рига |
|||
 Сплит |
|||
| Барселона |
|||
| Виртус Болоња |
|||
| Канту |
|||
| Цибона |
|||
 Фенербахче |
|||
 Динамо Тбилиси |
|||
| Хувентуд |
|||
 Жалгирис |
|||
| Босна |
|||
| Виртус Рома |
|||
| Партизан |
|||
 Лимож |
|||
 Лукоил Академик |
|||
 Спартак Брно |
|||
| Тревизо |
|||
| Саски Басконија |
|||
| Славија Праг |
|||
| АЕК Атина |
|||
| Фортитудо Болоња |
|||
| Анадолу Ефес |
Успешност по државама[уреди | уреди извор]
| Поз. | Држава | Победник | Финалиста |
|---|---|---|---|
| Шпанија |
|||
| Италија |
|||
| Грчка |
|||
| Русија (и као део СССР) |
|||
| Израел |
|||
 Хрватска (и као део СФРЈ) |
|||
| Летонија (и као део СССР) |
|||
| Турска |
|||
| Грузија (и као део СССР) |
|||
| Литванија (и као део СССР) |
|||
 Босна и Херцеговина (и као део СФРЈ) |
|||
 Србија (и као део СФРЈ) |
|||
| Француска |
|||
| Чешка |
|||
| Бугарска |
Појединачне награде Евролиге[уреди | уреди извор]
Сваке сезоне Евролига проглашава најбоље појединце у следећим категоријама:
- Најкориснији играч сезоне
- Најкориснији играч Фајнал фора
- Најкориснији играч месеца
- Најкориснији играч кола
- Најбољи стрелац (Трофеј „Алфонсо Форд“)
- Тренер године (Награда „Александар Гомељски“)
- Најбољи одбрамбени играч
- Звезда у успону
- Идеални тим
Види још[уреди | уреди извор]
- Укупна табела Евролиге
- УЛЕБ ранг листа европских националних кошаркашких лига
- Ранг листа европских кошаркашких клубова
- Фајнал фор Евролиге
- Појединачни рекорди Евролиге
- Утакмице „НБА против Евролиге“
- Јуниорски турнир Евролиге
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Шест деценија испуњених српским подвизима („Политика”, 18. фебруар 2018)
- ^ http://www.euroleague.net/rs/47719/84bd1f8d-134d-42a0-a8ee-cd688d29aaa2/301/filename/2013-2014-el-bylaws.pdf
- ^ „ECA Shareholders Executive Board announces decisions regarding 2019-20 and 2020-21 seasons”. euroleaguebasketball.net. 25. 5. 2020. Приступљено 25. 5. 2020.
