Егеријин итинераријум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Насловна страна Егеријиног итинераријума из 1919.

Егеријин итинераријум (лат. Itinerarium Egeriae), познат и као Егеријина путовања један је од најстаријих документованих записа о путовањима хришћанским ходочасника, који су посећивали најважније дестинације ходочашћа у источном Медитерану. Итинераријум је написла Етерија или Егерија (лат. Aetheria ili Egeria) монахињаа (можда игуманија) једног манастира у северозападној Хиспанији или у Јужној Француској, између 381. и 384. године. У њему је описала своја путовања у света места (лат. Peregrinatio ad Loca Sancta).[1]

Егерија се у својим записима обраћа „сестрама”, из самостана, тј. женама из њене духовне заједнице у завичају, што наводи на чињеницу да је највероватније била монахиња. Али је исто тако вероватно да Егерија термин „сестре” користи за обраћање и својим другим хришћанске познаницима, које су јој омогућили тако дуг и скуп пут. Такође из итинерара се сазнаје да поседује високо образовања, које указује и на то да је највероватније пореклом из средње или више (богатије) класе. Ово додатно потврђује и њен велико интересовање за објекте и споменика повезане са историјским наслеђем али и са хришћанском религијом.

Опис путовања[уреди]

Егерија је путовала од Јерусалима до Синаја, потом натраг кроз земљу Гошен, даље до Невске горе и до Месопотамије. У повратку кретала се преко Тарса и Халкедона до Цаиграда. У првом делу текста Егерија описује пут од приласка синајској гори до Цариграда. Успут је направила излете до Невске горе (у данашњем Јордану) и до мартирија Свете Текле. У другом делу текста детаљно је описано богослужење и обележавање празника из црквеног календара у Јерусалиму, мада је свој пут заправо и почела трогодишњим боравком у Јерусалиму и његовој околини. На повратку у Цариград планирала је да посети и Ефес.

Овај спис даје и детаљан приказ богослужења у Палестини у 4. века, што је важно за историју литургије. У време Егеријине посете литургијска година је управо почињала.

Откриће рукописа и његов значај[уреди]

Текст овог записа откривен је тек 1884. у једном латинском рукопису из 11. века у италијанском граду Арецо.[2] Централни део овог записа сачуван је и преписан у Аретинском кодексу (лат. Codex Aretinus), у Монте Касину између 9. и 12. века, док су почетак и крај текста изгубљени. Аретински кодекс је 1884. открио италијански филолог Gian Francesco Gamurrini, који је рукопис пронашао у самостанској библиотеци у Арецу.[3]

Њени записи су нарочито важна зато што указују на то да се у 4. веку развила универзална литургијска пракса, нпр. у погледу коризме, цветнице и страсне недеље. У то доба обележавање Исусова рођења 25. децембра још није било опште прихваћено.

Са језичке стране, путовање Егеријино пружа важне информације о развоју граматике и речника вулгарног латинитета. На пример, изрази као што су (лат. deductores sancti − „свети водичи”) помажу да се осветли настанак одређеног члана у романским језицима. Слично томе, употреба заменице „ipsam” у изразу као што је лат. per mediam vallem ipsam − „посред саме долине” антиципира развој одређеног члана који се данас среће у сардинском језику.

Извори[уреди]

  1. Hosu, Stjepan (1977), Srednjovjekovna latinska književnost, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost
  2. Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić.
  3. Connell, Martin (2007). Eternity Today: On the Liturgical Year. New York: Continuum Publishing. str. 16–18. ISBN 978-0-8264-1871-5.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]