Елодија Лотон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Елодија Лотон Мијатовић
Elodija Mijatović0001.jpg
Датум рођења1825.
Датум смрти (1908-12-13)13. децембар 1908.
Место смрти Лондон

Елодија Лотон Мијатовић (енгл. Elodie Lawton Mijatović, 182513. децембар 1908) била је британска публицисткиња и преводилац и супруга српског дипломате и државника Чедомиља Мијатовића[1].

Лотонова је почетком друге половине 19. века живела у Бостону где је учествовала раду аболиционистичког покрета који се залагао за укидање ропства у САД. У Америци је објавила више књига; песме, романе, приче... По повратку из Америке настанила се у Лајпцигу, где је на једном "соареу" код књижара Брокхаузена упознала Чедомиља. Јављају се Елодија (Енглескиња у Лајпцигу) и Чедомољ (слушатељ комерцијалних наука) 1864. године као претплатници књиге епских песама у оближњем Фрајбергу.[2] За Мијатовића се удала годину дана касније - 1864. када су се венчали у тамошњој руској православној цркви.[3] Супружници су у прво време су живели у Београду, а касније у Лондону.

Чим је научила српски језик кренула је са превођењем. Њена прва књига - превод на српски, под насловом "Нешто о нези болесника" (од Најтингелове) изашла је 1865. године.[4] Бавила се превођењем са енглеског на српски језик (приче Фулертона и Дикенса) и објавила је неколико књига о Србији на енглеском језику. Уз мужа истомишљеника се интензивно бави српском историјом. Помагала је супругу налажењем адекватне литературе на страним језицима по европским библиотекама. Објављивањем књиге о свом трошку The History of Modern Serbia (London: William Tweedie, 1872) Елодија Лотон је постала прва жена која је написала дело о српској историји[5]. Сарађивала је са више британских листова, попут "Тајмса", којима шаље дописе. У Србији је добила неколико одликовања. Краљица Наталија јој за друштвени ангажман додељује Златну медаљу, поред Црвеног крста. За књижевни рад краљ Милан Обреновић је одликује официрским Крстом Св. Саве, а краљ Александар Обреновић даје командерским орденом Таковског крста. Турски султан је одликовао супружнике Мијатовиће; њој је припала лента Ордена Шефаката.[6]

Избор преведених српских народних бајки и приповедака објавила је у Serbian Folk-lore: Popular Tales (London: W. Isbister & Co, 1874).

Преводила је српске народне епске песме косовског циклуса на енглески језик и покушала је да их уклопи у једну дужу целину: Kossovo: an Attempt to bring Serbian National Songs, about the Fall of the Serbian Empire at the Battle of Kosovo, into one Poem (London: W. Isbister, 1881).

Референце[уреди]

  1. ^ S.G. Markovich, Anglophiles in Balkan Christian states (1862-1920), Balkanica XL (2009), 104. Мијатовићево презиме писало се на енглеском као: Mijatovich, Miyatovich, Mijatovich, Miyatovi/t/ch, Mijatovics.
  2. ^ Мирко Петровић: "Јуначки споменик", Цетиње 1864. године
  3. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  5. ^ S.G. Markovich, Anglophiles in Balkan Christian states (1862-1920), Balkanica XL (2009), 104
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године

Литература[уреди]

  • Simha Kabiljo-Šutić, Posrednici dveju kultura. Studije o srpsko-engleskim književnim i kulturnim vezama [Mediators between two Cultures. Studies on Serbian-English Literary and Cultural Relations (Belgrade: Institut za književnost i jezik, 1989)], pp. 9–48.
  • Slobodan G. Marković, Grof Čedomilj Mijatović. Viktorijanac među Srbima (Count Čedomilj Mijatović. A Victorian among Serbs), Belgrade, Dosije and the University of Belgrade Faculty of Law Press, 2006, pp. 66–71.
  • Slavonic Review, Nos. 15-16 (March and June 1927). Dragutin Subotić, Yugoslav Popular Ballads. Their origin and development (Cambridge: At the University Press, 1932).