Мајски преврат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мајски преврат је био државни удар у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме је прекинута лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос Србије и европских сила, зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.

Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је група официра и цивила-завереника на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти дан 35 година раније је убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку. Најистакнутији завереници на челу са Аписом су касније, са многим придошлицама, основали милитаристичку организацију из сенке, звану „Уједињење или смрт“, познату још по неформалном имену „Црна рука“ .

Позадина[уреди]

Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије, удовицом инжењера Светозара Машина, која је била старија од њега 12 година и пореклом није била из краљевске породице, што је у то време било општеважеће правило за женидбу престолонаследника и краљева. Краљев отац, бивши краљ Милан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са другим државама због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене за Ивањдански атентат на краља Милана.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике и 20. марта 1901. саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине.

Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар спољњих послова, гроф Александар Ламздорф, када је крајем 1902. у Нишу дошао у посету краљу Александру.

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. Знајући да не може добити нове изборе, краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1903. и распуштени су Сенат и Народна Скупштина. После тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио стари устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

Завера[уреди]

Млади официри су се бунили због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, за кога се залагала да буде престолонаследник. Њеним именом су називани поједини пукови српске војске, краљичин рођендан је био обележаван широм Србије, док су официрима касниле плате због који су упадали у дугове.[1]

У августу 1901. коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића. Касније су се завереницима придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић. По првом плану краљ и краљица су требало да буду убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, 11. септембра, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својим путовањима у иностранству покушавао да сазна како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустроугарска не намерава истицати кандидатуру ниједног од својих принчева, јер је очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру неког од својих принчева.

Међутим сазнало се да кандидатура кнеза Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послат у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обвезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да се убиства изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја према јулијанском календару.

Пуч[уреди]

Почетна акција[уреди]

Majski prevrat 1903.jpg
насловна страна новина

На двору је увече 28. маја (10. јуна) приређена вечера за чланове владе и краљичину породицу. После вечере је госте забављао оркестар Краљеве гарде.[2] Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому, у коме су се, по задатку, претварали да су у алкохолисаном стању, мада су се поједини од њих заиста напили.[3] Полицијски агенти, који би повремено свраћали у Дом да осмотре прилике, били су збуњени. Неки од официра су од музичара бесомучно почели да наручују да им се свира „Коло краљице Драге” и штавише су наздрављали краљевском пару.[3] У 00:45, Драгутин Димитријевић је командовао полазак у двор. У том тренутку генералштабни пуковник у пензији Александар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну дванаестог пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из једанаестог пука пође пред двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запосести. Гардијски поручник Петар Живковић (потоњи југословенски премијер), је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Завереници су упали у двор и сукобили се са гардом. Када су дошли до просторија ађутанта, на тој позицији су затекли свог сарадника у завери, потпуковника Наумовића, који је у насталом хаосу грешком убијен заједно са капетаном Миљковићем, кога је Апис покушао да заштити.[4] Како се Антоније Антић касније присећао, Апис и Миливојевић су покушали да спрече Миљковића да реагује, те су га ухватили за уста, али један официр, који није био упућен да је Наумовић део завере је пуцао у дежурне. Антић је тврдио да он и Апис сносе део одговорности, јер чак и када је акција отпочела нису обавестили поједине заверенике о Наумовићевој улози.[5]

Потрага за краљевским паром[уреди]

Како је план био да Наумовић откључа врата краљевских одаја у Старом конаку, тада делу дворског комплекса, а официри нису успели да пронађу никакве кључеве у његовим џеповима, врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, који је обезбедио инжењерски поручник Милутин Лазаревић.[2] Један од ранијих извештаја Лазе Костића је, пак, говорио како су Наумовић и Миљковић страдали управо од динамита.[6]

Антоније Антић - „Белешке"[5]

Официри су најпре доспели у Арапски салон, пуцајући у гоблене и у све у шта су стигли, а за шта су сумњали да може да крије улаз у тајне просторије.[4] Улетевши потом у краљевску спаваћу собу, пронашли су на тоалетном сточићу Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на осамдесетој страни, топао кревет, али не и своје мете.[7] Како се Антић присећао, услед нестанка струје је настао мрак, цела соба је била тапацирана затворенозеленим тапетама, а с обзиром на то да је било мрачно (официри су имали само свеће), нису могли да виде да ли постоје споредне просторије у којима би се краљевски пар евентуално сакрио.[5] У хаосу насталом у дворском комплексу, Апис је запазио како један гардиста бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је на дну сачекала чета гардиста. У кратком обрачуну је тешко рањен са три метка у груди. Стропоштао се низ степениште, али је преживео.[3]

Акција у Београду и остатку Србије[уреди]

Истовремено са догађајима у дворском комплексу, завереници су отпочели и акцију преузимања контроле над преосталим државним институцијама. Жандарми теразијског кварта су пружили само симболичан отпор.[7] Најпре су побијена краљичина браћа, Никодије и Никола Луњевица од стране војника којима је командовао потпоручник Војислав Танкосић, а који је вероватно деловао на своју руку. Официри су најпре опколили њихову породичну кућу, а потом су браћа, на позив једног свог рођака који је био међу завереницима, разоружана, спроведена у Управу града Београда, где су задржани извесно време. Потом су изведени испред зграде и стрељани. Танкосић им је, наводно, пре команде за паљбу, цинично поручио „Ижљубите се, висости величанства!", чиме је алудирао на раскалашно понашање ове двојице.[8] Председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић су убијени код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требало да буде убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. [8] Мада је почетни план био да се пуковник Димитрије Николић, командант Дунавске дивизије и човек одан краљу, стави у притвор и поштеди, овај је успео да се ишуња из своје куће у Улици Краља Милутина, те је подигао узбуну у делу својих трупа у бањичкој касарни.[8] Њега је телефонским путем обавестио реактивирани заверенички командант Дунавске дивизије, Леонида Соларевић, да је разрешен дужности и да је краљевски пар мртав. Николић у ово није поверовао, већ је захтевао да му информацију потврди његов човек од поверења, потпуковник Љуба Милић, такође учесник завере. Овај је добио задатак да лично убеди Николића да положи оружје, те је са собом повео капетана Милана Петровића, а успут им се придружио и поручник Милан Гаговић, који је тек тада постао упућен у заверу. [7] Иако је Николић исказао жељу да преговара са Милићем, преостала двојица завереника су се машила револвера и дошло је до пуцњаве са обе стране, у којој су погинули Николић, Гаговић и Петровић, док је Милић, без повреда, преузео команду над дивизијом. [9] Овај чин се одиграо, по свему судећи, у тренутку док су Обреновићи већ били мртви. Од тог тренутка, па у наредних неколико дана, широм Србије је већ дошло до индивидуалних обрачуна са присталицама династије и полугама режима: неке процене говоре да је широм земље побијено око две стотине људи, но није било грађанских нереда.[3][4]

Проналажење и убиство краљевског пара[уреди]

У међувремену, потрага за краљевским паром је ушла у други сат, те је настала паника међу завереницима који су запосели дворски комплекс. Поручник Антоније Антић је предложио да се двор разори артиљеријом и већ је издао такву команду, но ову је обуставио пуковник Машин.[7] У исто време, Ђорђе Генчић је преузео контролу над министарством унутрашњих дела. Почеле су да колају гласине да су Александар и Драга побегли тајним тунелима до руског посланства.[3] Тада се неко од завереника досетио да се приведе генерал Лаза Петровић, који је до тада био опкољен у згради маршалата, споредном делу комплекса, а који је као ађутант иначе познавао све просторије у двору. Њега је, пошто је гвоздена врата споредне дворске зграде у којој је он живео разнео динамитом, привео поручник Станоје Ристић.[7] Петровић је негирао познавање тајних пролаза и одаја,[7] но њему је наређено да у року од десет минута покаже где су се сакрили Обреновићи уз претњу смрћу.[3] Петровића су по свему судећи у потрагу повели официри Михаило Ристић-Џервинац и Велимир Вемић. Он је упорно говорио да у просторијама нема ничега и да треба ићи даље.

Официри су се око 03:50 поново нашли у спаваћој соби, а шта се у наредним тренуцима догађало, предмет је различитих тумачења и извора. Сасвим је извесно да је Петровић до самог краја истрајао у тврдњама да не зна где су се сакрили краљ и краљица. Већина извора је сагласна и око тога да је у једном тренутку Вемић запазио мали прорез у тапацираном зиду, те да се испоставило да су ту сакривена врата тајне просторије.[7] Готово сви историчари пишу да је Петровић у том моменту покушао да поколеба официре у њиховој намери да истраже овај простор, но на крају је, по свему судећи, био приморан да сам позове краљевски пар да изађе из овог скровишта.[10]

После убиства краља Александра и краљице Драге др Едуард Михел је извршио обдукцију оба тела, а по неким подацима само тело краљице Драге.

Након што су, на краљев очајнички захтев, наводно потврдили своју заклетву краљу, врата у зиду су се раскрилила. Потом се све одиграло муњевитом брзином: официри Ристић, Вемић, Илија Радивојевић и Петар Марковић су отворили ватру из својих револвера и пушака. Први метак је, према већини извора, испалио Ристић, погодивши краља. Краљица је, наводно, покушала тада да заштити супруга својим телом. За то време, Петровић (за кога се веровало да је разоружан) је извадио из чизме сакривени револвер, у очајничком покушају да одбрани краљевски пар, но иако је, према неким изворима, чак и ранио једног официра, после свега неколико тренутака је и он пао мртав.[3] За то време су многобројни официри из других делова двора, чувши шта се догађа, нагрнули у овај будоар и празнили своје револвере и пушке најпре на краљицу, а потом и на краља.[3] Потом су тела касапљена сабљама и бајонетима и, коначно, бачена са терасе у двориште. [10][3] Крвави пир се наставио и после тога.

Обдукцију је у раним јутарњим часовима, на билијарском столу у двору извршио др Едуард Михел уз асистенцију др Демостена Николајевића.[11] Посмртни остаци Обреновића били су сахрањени у малој цркви Светог Марка која је касније срушена и одакле су 1942. пренети у Цркву Светог Марка у Београду.[12]

Последице[уреди]

Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе.

гробови у цркви

У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, пуковник Живојин Мишић, (будући војвода) је 1904. пензионисан.

Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин. Упркос санкцијама 1904. године у Лондону су на аукцији били лични предмети краља Александра и краљице Драге, као што су свечана униформа краља, венчаница и дијадема краљице.[13]

Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.

Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољашњој политици, између Србије и Аустроугарске се водио Царински рат или „Рат свиња“, из којег је Србија изашла као победник. Чланови „Црне руке“ су касније снабдевали оружјем чланове организације „Млада Босна“, који су 28. јуна 1914. извршили атентат на надвојводу Франца Фердинанда, што је Аустроугарска искористила као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан 26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађорђевића.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Ратковић, Ђуришић & Скоко (1972). стр. 32.
  2. 2,0 2,1 Немања Баћковић: Мрачне стране светле прошлости: дуга путања једног куршума „Политикин забавник”, 25.09.2016
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Немања Баћковић: Мрачне стране светле прошлости: дуга путања једног куршума ("Политикин забавник”, 25.09.2016)
  4. 4,0 4,1 4,2 Милош Миљковић: „Динамит уместо кључа” ("Новости”, 8. мај 2003)
  5. 5,0 5,1 5,2 Антоније Антић, Белешке, http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:309810-Krvavi-kraj-dinastije
  6. Laza Kostić: Genijalni pesnik i mag novinarstva ("Pečat", 10.02.2010)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 Милош Миљковић: „Спаваћа соба празна!" ("Новости”, 9. мај 2003)
  8. 8,0 8,1 8,2 M. Đorđević: "Srpska vartolomejska noć (10) krvavi kraj dinastije" ("Vesti online", 29.05.2013)
  9. Милош Миљковић: „Апис тешко рањен” ("Новости”, 11. мај 2003)
  10. 10,0 10,1 Милош Миљковић: „Плотун у свог краља” ("Новости”, 10. мај 2003)
  11. Меци којима су убијени краљ Александар и Драга Машин („Блиц“, 13. мај 2015)
  12. Тајна краљевске гробнице
  13. Велики рат најављен Мајским превратом („Вечерње новости“, 10. мај 2014)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]