Есхил

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Есхил
Herma of Aeschylus, Klas08.jpg
Датум рођења523. п. н. е.
Место рођењаЕлеусина
 Елеусин, данас Грчка
Датум смрти456. п. н. е.
Место смртиГела, данас Сицилија

Есхил (грч. Αισχυλος; рођен 523. п. н. е. у Елеусини близу Атине, умире у Гели, Сицилија, 456. п. н. е.) поред Софокла и Еурипида, један је од најзначајнијих песника античке трагедије. Он се често описује као отац трагедије.[1][2] Академици сматрају да тај жанр почиње са његовим радом,[3] и разумевање ранијих трагедија је у знатној мери базирано на закључцима изведеним из његових преживелих позоришних комада.[4] Према Аристотелу, он је увећао број улога у позоришту и омогућио конфликт међу њима; ликови су раније имали интеракције једино са хором.[nb 1]

Биографија[уреди]

Књижевност
античка књижевност
хеленска књижевност
античка трагедија

Есхил је припадао је богатом горњем сталежу, што му је обезбедило добро образовање и економску сигурност. Ствара у време када демократски поредак у Атини односи победу над тиранидом. Припадао је интелекуалној елити свог времена. У својим Хикетидама велича демократски поредак и слободу, а као последицу новог демократског уређења доживљава победе над Персијанцима на Маратону.

Испуњавао је своје грађанске обавезе и као војник, борио се у одлучујућим биткама против Персијанаца код Маратона, Саламине и Платеје.[5] Сама трагедија Персијанци (472. п. н. е.) је проистекла из тог искуства. У њој је драматизовао један истинит догађај и освојио награду за најбољу античку трагедију исте године.

Путовањима је настојао да прошири своје знање и искуство. У два наврата посећује Сиракусу где је гост тиранина Хијерона, који је на свој двор позивао најславније уметнике и мислиоце свог времена. Хијерон је основао град Етну 476. п. н. е. и за њеног главара поставио сина Диномена. За ту прилику Есхил је написао и приказао трагедију Етњанке. Приликом друге посете Сиракуси приказује по други пут трагедију Персијанци. Године 458. п. н. е. приказана је његова Орестија у Атини. Путује на Сицилију где умире у Гели 456. п. н. е. У свом епитафу не спомиње ни једном речју своју песничку славу и умеће, већ велича борбени замах своје руке и понос што се борио против персијске освајачке најезде.

Дела[уреди]

Написао је деведесет драма. Седамдесет и девет је познато по наслову. Сачувано је само седам трагедија. Трагедије

чине органску целину, трилогију која је названа Орестија (458). Поред тога сачуване су и следеће трагедије:

На трагичарским надметањима Есхил је тринаест пута побеђивао.

Поетичке одлике[уреди]

Aeschyli Tragoediae septem, 1552

Есхил је грађу за своје трагедије преузимао из митова, односно из прича о херојима и боговима забележених у Хомеровим епопејама, у Хесиодову Каталогу жена и хорској лирици.

У трагедијама Есхил покреће питања односа човека и бога, државе и појединца, судбине и слободе, односа човековог живота и његовог смисла. Код Есхила над људским делањем стално је присутна виша, божанска воља и мудрост. Међутим, у сликању света богова удаљио се од хомерског антропоморфизма. Он митове подвргава етичкој критици настојећи да прикаже богове, нарочито Зевса, као морално савршенство, истичући њихову мудрост и праведност. Деловање богова није израз њихове самовоље, већ праведности којом они успостављају нарушену равнотежу у поретку ствари.

Есхил се у својим сачуваним трагедијама бави приказивањем човекове кривице и њеног откајања. Кривица се заснива на човековој теомахији, односно побуни против општих, исконских начела или посебних божанских закона. Када се човек дрзне да сруши поредак успостављен божанском правдом, изазива гнев богова, чувара мере и поретка. Главна тема његових сачуваних трагедија је приказивање такве кривице и њено нужно откајање, испаштање.

У Окованом Прометеју приказана је теомахија титана Прометеја. Он се успротивио Зевсу који је намеравао да уништи несавршени људски род, хотећи да створи савршеније људе. Због пркосне побуне против врховног бога и човекољубља, трпи страшне муке у оковима. Есхилов Прометеј је симболизовао људску необуздану тежњу за напретком за коју не постоје препреке и која се не плаши никаквих страдања. Трагедије Ослобођени Прометеј и Прометеј ватроноша са Окованим Прометејем чинили су трилогију.

Код Есхила се теомахијска кривица предака преноси и на потомство (у Седморици против Тебе и трилогији Орестија). Међутим, кривица се не преноси на нова поколења као бесмислени случај, већ се гресима предака придружују греси потомака као узрок њиховог страдања и испаштања. По Есхилу, човекову судбину одређује његов карактер. Несрећна судбина, божанска казна, изазвана је тек теомахијским деловањем човека. Човек својим деловањем изазива своју несрећну судбину и страдање.

Поред тога, у својим делима слави атинску демократију, велича нови поредак и у њему види снагу коју држава црпе. Тако да и мит код Есхила доживљава преображај према демократском идеалу државе.

Есхил је увео другог глумца, смањио хорске делове, а највише пажње посвећивао дијалошким партијама. У Орестији је увео трећег глумца, новина коју је прихватио од Софокла.

Напомене[уреди]

  1. ^ Остаци комеморативног натписа, који датирају из 3. века пне, наводе четири, а могуће и осам, драмских песника (чиме су вероватно обухваћени Херил, Фриних и Пратина) који су обрађивали трагичне победе код Дионисија пре Есхила. Теспид је традиционално сматран изумитељем трагедије. Према једној традицији, трагедија је била успостављена у Атини током касних 530-их пне, мада то може једноставно да одражава одсуство записа. Главне иновације у драмској форми, Аристотел приписује Есхилу, као што чини и један анонимни аутор дела Живот Есхида. Могуће је да су ове трврдње преувеличане, и стога се требају посматрати са опрезом (Martin Cropp (2006), "Lost Tragedies: A Survey" in A Companion to Greek Tragedy, pp. 272–74)

Референце[уреди]

  1. ^ Freeman 1999, стр. 243
  2. ^ Schlegel, August Wilhelm von (децембар 2004). Lectures on Dramatic Art and Literature. стр. 121. 
  3. ^ R. Lattimore, Aeschylus I: Oresteia, 4
  4. ^ Martin Cropp, 'Lost Tragedies: A Survey'; A Companion to Greek Tragedy, p. 273
  5. ^ Људи који су мењали свет, 2007, Београд.

Литература[уреди]

  • Schlegel, August Wilhelm von (децембар 2004). Lectures on Dramatic Art and Literature. стр. 121. 
  • Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства. 1988. ISBN 978-86-17-01560-0..
  • Људи који су мењали свет, 2007, Београд.
  • Bates, Alfred (1906). „The Drama: Its History, Literature, and Influence on Civilization, Vol. 1”. London: Historical Publishing Company. 
  • Bierl, A. Die Orestie des Aischylos auf der modernen Bühne: Theoretische Konzeptionen und ihre szenische Realizierung (Stuttgart: Metzler, 1997)
  • Cairns, D., V. Liapis, Dionysalexandros: Essays on Aeschylus and His Fellow Tragedians in Honour of Alexander F. Garvie (Swansea: The Classical Press of Wales, 2006)
  • Critchley, Simon (2009). The Book of Dead Philosophers. London: Granta Publications. ISBN 978-1-84708079-0. 
  • Cropp, Martin (2006). „Lost Tragedies: A Survey”. Ур.: Gregory, Justine. A Companion to Greek Tragedy. Blackwell Publishing. 
  • Deforge, B. Une vie avec Eschyle. Vérité des mythes (Paris, Les Belles Lettres, 2010)
  • Freeman, Charles (1999). The Greek Achievement: The Foundation of the Western World. New York City: Viking Press. ISBN 978-0-670-88515-2. 
  • Goldhill, Simon (1992). Aeschylus, The Oresteia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40293-4. 
  • Griffith, Mark (1983). Aeschylus' Prometheus Bound. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27011-3. 
  • Herington, C.J. (1986). Aeschylus. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-03562-9. 
  • Herington, C.J. (1967). „Aeschylus in Sicily”. The Journal of Hellenic Studies. 87: 74—85. JSTOR 627808. doi:10.2307/627808. 
  • Kopff, E. Christian (1997). Ancient Greek Authors. Gale. ISBN 978-0-8103-9939-6. 
  • Lattimore, Richmond (1953). Aeschylus I: Oresteia. University of Chicago Press. 
  • Lefkowitz, Mary (1981). The Lives of the Greek Poets. University of North Carolina Press
  • Lesky, Albin (1979). Greek Tragedy. London: Benn. 
  • Lesky, Albin (1966). A History of Greek Literature. New York: Crowell. 
  • Levi, Peter (1986). „Greek Drama”. The Oxford History of the Classical World. Oxford University Press. 
  • Martin, Thomas (2000). „Ancient Greece: From Prehistoric to Hellenistic Times”. Yale University Press. 
  • Murray, Gilbert (1978). Aeschylus: The Creator of Tragedy. Oxford: Clarendon Press. 
  • Podlecki, Anthony J. (1966). The Political Background of Aeschylean Tragedy. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
  • Pomeroy, Sarah B. (1999). Ancient Greece: A Political, Social, and Cultural History. New York City: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509743-6. 
  • Rosenmeyer, Thomas G. (1982). The Art of Aeschylus. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-04440-1. 
  • Saïd, Suzanne (2006). „Aeschylean Tragedy”. A Companion to Greek Tragedy. Blackwell Publishing. 
  • Smith, Helaine (2005). Masterpieces of Classic Greek Drama. Greenwood. ISBN 978-0-313-33268-5. 
  • Smyth, Herbert Weir (1922). Aeschylus. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
  • Sommerstein, Alan H. (2010). Aeschylean Tragedy (2nd изд.). London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-3824-8. 
  • Greek Drama and Dramatists. London: Routledge Press. 2002. ISBN 978-0-415-26027-5.
  • Spatz, Lois (1982). Aeschylus. Boston: Twayne Publishers Press. ISBN 978-0-8057-6522-9. 
  • Summers, David (2007). Vision, Reflection, and Desire in Western Painting. University of North Carolina Press
  • Thomson, George (1973) Aeschylus and Athens: A Study in the Social Origin of Drama. London: Lawrence and Wishart (4th edition)
  • Turner, Chad (2001). „Perverted Supplication and Other Inversions in Aeschylus' Danaid Trilogy”. Classical Journal. 97 (1): 27—50. JSTOR 3298432. 
  • Vellacott, Philip, Prometheus Bound and Other Plays: Prometheus Bound, Seven Against Thebes, and The Persians. New York: Penguin Classics. 1961. ISBN 978-0-14-044112-3.
  • Winnington-Ingram, R. P. (1985). „Aeschylus”. The Cambridge History of Classical Literature: Greek Literature. Cambridge University Press. 
  • Zeitlin, Froma (1982). Under the sign of the shield: semiotics and Aeschylus' Seven against Thebes. Lanham, Md.: Lexington Books, 2nd ed. 2009 (Greek studies: interdisciplinary approaches)
  • Zetlin, Froma (1996). "The dynamics of misogyny: myth and mythmaking in Aeschylus's Oresteia", in Froma Zeitlin, Playing the Other: Gender and Society in Classical Greek Literature. Chicago: University of Chicago Press. pp. 87–119.
  • Zeitlin, Froma (1996). "The politics of Eros in the Danaid trilogy of Aeschylus", in Froma Zeitlin, Playing the Other: Gender and Society in Classical Greek Literature. Chicago: University of Chicago Press. pp. 123–171.

Спољашње везе[уреди]