Имбро Игњатијевић Ткалац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Имбро Игњатијевић Ткалац (Карловац, 6. мај 1824 — Рим, 6. јануар 1912), хрватски публициста и политичар, доктор права и филозофије

Биографија[уреди]

Имбро Ткалац је рођен 1824. године у Карловцу, у данашњој Хрватској. Био је најмлађе дете у богатој трговачкој породици првобитно "Ткалец" (по кајкавском), која је пореклом из Туропоља. Прешли су крајем 18. века у Карловац и стекли новцем племство - са предикатом "от Ткалац". Прандеда Стефан Михајловић[1] је својевремено постао богат и угледни грађанин Карловца. Кренуо је од лађарског момка и крманоша да би за 10 година доспео до сувласника (тумбас) житарске лађе, која је пловила до Баната. Отац Игњат трговац и властелин је имао посед у Мостању или Водостају, са којег је долазио у град, где је активно учествовао у друштвеном животу. Млади Ткалац је основну ("пучку") школу и Нижу гимназију завршио у родном месту. Гимназијско образовање довршио је у Гразу од пролећа 1843. године. Студирао је право и филозофију у Немачкој, у Берлину и Минхену. Затим се бави 1846-1847. године у Паризу, где је наставио образовање. Крајем 1847. године у Бечу се упознао са Вуком Караџићем, у чији је дом свратио. Јануара 1848. године вратио се у Немачку.

Докторирао је 1848. године у Хајделбергу са тезом: "О увођењу Хришћанства међу Словене",[2] и онда био је једно време доцент славистике на Хајделбершком универзитету. Због смрти оца вратио се 1849. године кући, у Хрватску. Није успео да добије професорску катедру у загребачкој Краљевској академији. Бавио се интензивно публицистичким радом, пишући за лист "Südslawische Zeitung". Чланке из новина је сабрао и објавио 1850. године их у књизи под насловом "Исток и Запад: политички прегледе". Док је живео у Загребу био је десет година тајник (секретар) Загребачке привредне коморе (1851—1861).[3]

Политички рад[уреди]

Имбро (или Мирко[4])Ткалац је био уредник дневниx новинaOst und West Исток и Запад (новине), који је излазио у Бечу и то на немачком језику, од 4/16. марта 1861. године. У прогласу којим је најавио излазак тог листа, истакао је као примарни циљ: Заступање општих и заједничких интереса народних и политичких интереса свих Словена у Аустрији.[5] Својим активностима замерио се аустријском Шмелинговом режиму од којег му је сад запретила велика реална опасност. Против њега као уредника је 3. маја 1862. године државни тужилац у Бечу покренуо "преску" (новинску) парницу, због више спорних текстова објављених у том листу. Он је пред европском јавношћу бранио Словене, а понајвише Србе у Аустријској царевини. Сматрао је прво неопходним да се изврши конфедерација аустријског царства. Марта 1863. године осудио га је бечки државни суд на осам месеци тешке робије, са губитком племства и кауцијом од 1.100 ф.[6] Постао је тако мученик "Словенства", утманичен а оштећеног здравља. Да би помогли породици осуђеника, у Карловцу је скупљен прилог од 152 ф. који је предат његовој супрузи. Бискуп Штросмајер велики Имбров пријатељ, је међу првима дао прилог од чак 1.000 ф.[7] Пуштен је раније из тамнице као болестан, на условну слободу. Отишао је у Берлин па се вратио у јесен у Беч. Наставио је излажење листа у јесен 1863. године. То је већ био политички рад због којег су га хтеле власти ухапсити, али је успео да побегне у Русији.

Преузимање и наставак рада Ost und West Исток и Запад (новине)[уреди]

Уређивање и издавање Ost und West Исток и Запад (новине) je преузео и поново покренуо један од најбољих политичких писаца,доктор филозофије,словенске филологије, адвокат и публициста [[Александар Сандић].Од Срба у листу су сарађивали Светозар Милетић, Михајло Полит-Десанчић, Стеван Павловић и други.

Борба за словенску слогу,eмиграција и смрт у Риму[уреди]

Али ни тамо није могао да остане дуже због неповољне климе.Руски цар Александар му је поклонио 1858. године "за књижевне заслуге" вредан прстен са брилијантима.[8] Гоњен од Аустрије скрасио се прво кратко у Француској, па за стално у Италији,[9] где га је прво италијански премијер Мингети, 1863. године примио у Министарство унутрашњих послова. Уследила је његова дипломатска каријера, коју је почео као саветник при Министарству спољних послова. У пролеће 1864. године налази се у Торину, где је позван, као политички емигрант.[10] Ишао је касније као дипломат, новоформиране италијанске владе у Фиренци - у Рим. Био је владин извештач са Првог Ватиканског сабора (1869—1870). Године 1866. објавио је у Паризу књигу под насловом: Питање Аустријско - Коме, Како и Када ваља решити га? Била је то посланицу "браћи Хрватима и Србима" (у царевини) у којој је без скрупула указао на Аустрију као европски проблем. Чији режим тлачи највише Хрвате и Србе, те стоји на путу националних ослобођења, уједињења и напретка. Због тих ставова Ткалац се од 1866. године морао трајно настанити у Риму. Током странствовања у Италији много је писао чланака и књига, на немачком језику, најчешће под псеудонимом "Хектор Франк".

Био је загрижени поборник међунационалне, словенске "братске" слоге Хрвата и Срба. Ослањао се у политичком раду на Кнежевину Србију и царску Русију. Рушењем реакционарне Аустрије која се налазила у средишту Европе и кочила сваки напредак, видео је решење јужнословенског проблема. Ткалац се најпре од 1863. године залагао за југословенску федерацију четири народа (Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара), да би се коначно приклонио српској националној идеји о водећој улози Србије. По њему је оружани устанак против Аустрије једино водио ослобођењу.

Велики Словен, Имбро Игњатијевић Ткалац умро је првих дана 1912. године у Риму, у Италији, где је и сахрањен. Претходно је 1910. године потпуно ослепео.

Хрватски вуковац и велики Словен[уреди]

Ткалац је био велики поштовалац Вука Ст. Караџића, његов пријатељ и сарадник. Сматрали су га за безкомпромисног хрватског вуковца (присталицу). Узео је угледајући се на Вука и Русе, средње име по оцу Игњату.[11] Познавао је лично Његоша, а упознали су се 1847. године у Бечу код Вука, и писао афирмативно штиво о црногорском песнику - владару, у страним листовима (1896). На Његошев позив Ткалац је провео извесно време 1850. године у Црној Гори као драг гост.[12] На Белинском конгресу 1878. године на аудијенцији Ткалац је био тумач црногорској делегацији. Јавља се више пута као претплатник али и скупљач претплате[13] српских књига и листова.[14]

Предузимљиви и пожртвовани Ткалац је учествовао у много културно-националних подухвата. Снимио је и објавио многе српске средњевековне владарске хрисовуље, и тако их спасио од нестанка.[15] Јула 1862. године изнео је у јавност предлог да се у Бечу 1863. године организује велики братски скуп "свих Слована", по узору на друге велике народе. Још за време студија 1866. године објавио је јавни проглас да намерава у Загребу отворити "свесловенску књижару". Ткалац је 1859. године као издавач, по други пут (претходно 1857. године на латиници) објавио у Загребу књигу Ивана Мажуранића, сада на "славенскијем писменима" (ћирилици). Радило се о чувеном делу "Смрт Смаил-аге Ченгића" које ће продавати "у корист пензионог фонда за удовице и сирочад православног свештенства у Далмацији".[16]

Постао је 2. јануара 1855. године "коресподентни члан" (дописни)[17] београдског Друштва Србске словесности. Када је оно променило име у Српско учено друштво изабран је за дописног члана 29. јула 1864. године. У Српској Краљевској академији постао је 15. новембра 1892. године "почасни члан".

Дела[уреди]

  • "Успомене из младости у Хрватској", књ.1-2, Београд 1925-1926.
  • "Das Staatsrecht des Fürstenthums Serbien", (Државно право Књажевине Србије) Лајпциг 1858.

Референце[уреди]

  1. ^ "Вјесник Сржавног архива у Ријеци", Ријека 2005.
  2. ^ "Хрватска енциклопедија", Загреб
  3. ^ "Световид", Беч 1856.
  4. ^ "Србски дневник",Нови Сад 28. март 1863.
  5. ^ "Србски дневник", Нови Сад 16. фебруар 1861.
  6. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863.
  7. ^ "Даница", Нови Сад 1863.
  8. ^ "Седмица", Нови Сад 1858.
  9. ^ "Време", Београд 1934.
  10. ^ "Старине", Загреб 1987.
  11. ^ "Просвета", Загреб 1969.
  12. ^ "Срђ", Дубровник 1903.
  13. ^ Вук Ст. Караџић: "Правитељствујушћи совјет Сербскиј за времена Карађорђева...", Беч 1860.
  14. ^ Ђуро Даничић: "Мала српска граматика", Беч 1850.
  15. ^ Емил Чакра: "Слога", Нови Сад 1862.
  16. ^ Стојан Новаковић: "Српска библиографија за новију књижевност", Београд 1869.
  17. ^ "Годишњак САНУ", Београд 2012.

Спољашње везе[уреди]