Корисник:Bobol97/песак
Василије Симић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. фебруар 1902. |
Место рођења | Љиг, |
Датум смрти | 4. децембар 1990.88 год.) ( |
Место смрти | Београд, |
Националност | Србин |
Научни рад | |
Поље | геологија, рударство, |
Институција | Универзитет у Београду |
Василије Симић
[уреди | уреди извор]Василије Симић је био један од најистакнутијих српских геолога двадесетог века.Пре другог светског рата је радио геолошке карте домаћих терена а, после тог рата, као први руководилац државног геолошког завода, модернизовао је голошка проучавања Југославије, покренуо формирање нових кадрова за примењену геологију, организовао трагање за минералним сировинама и сам се бавио тим послом.
Биографија
[уреди | уреди извор]Младалачко доба
[уреди | уреди извор]- Детињство
Рано детињство Б. Симића протекло је у породици, у кућицама На Љигу, у игри са вршљацима и без већих трзавица. По ксанијем сећању, са три године преболео је тежак облик маларије. Пред долазак у школу али и после, у његове главне обавезе спадало је чување оваца. Основну школу завршио је успешно у родном месту код учитеља Живка Шојића од 1908. до 1912. године.
- Средња школа
У јесен 1912. године уписао се у први разред гимназије у Горњем Милановцу. Његово издржавање преузео је мајчин отац Тимотије. Међутим, само што је пошао у школу, почео је Турски рат. Школе су распуштене па се вратио у Љиг. Тек у фебруару 1913. наставио је школовање. Сећајући се тих првих година у гимнаѕији, В.Симић је забележио да је, плачући, јако тешко поднео дуже одвајање од породице.У пролеће 1915. године В.Симић се са оцем вратио у Љиг. Затекли су оштећене куће пуне лешева из Колубарске битке. Главни посао им је био сахрањивање.Велику матуру положио је јуна 1921. и тако посао акдадемски грађанин.
- Студије
Пред почетак студија, у јесен 1921. године В.Симић још увек није тачно знао шта хоће. Из обичне знатижеље отишао је у Беч и уписао чисту филозофију. Брзо је схаватио да је то промашај: нири је знао довољно добро немачки језик, нити га је филозофија занимала. Зато је боравак у Бечу искористио на други начин. На предавања уопште није ишао већ је итензивно учио немачки језик. Сем тога, како је у Бечу била јака инфлација, са четири стотине динара, колико су му месечно слали од куће, живео је удобно и одлично се обукао.У дилеми шта даље да ради, отишао је у Ниш да помаже сестрином мужу у његовим пословима. Тиме се бавио до пролећа 1923. године. Потом јем до јесени те исте годинем, боравио у Варешу на рударско-металуршкој предструковној пракси. Тако се друђжио са Тодором Виторовићем и Љупком Љумовић, студентом геологије у Београду и одлучио, коначно, да студира геологију. У јесен 1923.године В.Симић уписао је Геолошко-палентолошку групу наука на Филозоском факлутету у Београду. Поред свих многобројних перипетија, В.Симић је у јуну 1927. успешно дипломирао.
Средње доба
[уреди | уреди извор]- Службовање
У новембру 1927.године В.Симић се запослио у Геолошком заводу у Загребу у коме је директор тада био Ф.Кох. Седео је у Геолошко-палеонтолошком музеју и највећим делом наставио започето озбиљно проучавање збирке палезојских фосила из западне Србије.Идуће, 1928.године на терену је детаљније снимио палезојске профиле у западној Србији, код Беле Цркве, и скупио фосилни материјал. Објавио је први свој чланак (1)у "Вијестима голошког завода"(1927/28).У геолошком заводу у Загребу радио је до 1929.године када је прешао у гимазију у Сомбору. У државној реалној гимназији у Сомбору В.Симић је провео 1929/30. и 1930/31. школску годину. Прво је радио као суплент а онда је фебруара 1931, пошто је положио у Београду професорски испит,прешао у звање професора. Почетком 1932. прешао је у сарајевско Одељење института у коме је, по посебном решењу Министра просвете, за неколико месеци успешно извео "привремено затварање" тог одељња (197). За време окупације Инститом је управљао комесар, немачки геофизичар, из "Команде за Србију". У институту је била неколицина голога слабог здравља и већ у одмаклим годинама који су ту имали неку врсту заклона и ухљебљења.Међу њима је и В. Симић. Сасвим ретки, и опасни, били су одласци на терен. Све у свему то је био скроман рад и преживљавање. После ослобођења, већ 1.децембра 1944. године почео је с радом некадашњи "Геолошки институт Краљевине Југославије" претворен у "Научноистраживачки институт" при Повереништву за рударство Националног комитета ослобођења Д.Ф.Југославије. За руководиоца Института одмах је постављен В.Симић. На техничком факултету у Београду основан је Рударски одсек са одељењима у рударству и геологији. У савезном заводу В.Симић је, такође, остао директор али за кратко. Већ током те 1946. године, сукобивши се са министром рударства Б.Андрејевим, он се повукао са руководећег положаја. Вратио се на своје место геолога-саветника у коме са најбоље осећао. Од 1956. В.Симић је све више нагињао кабинетском раду. Стари сарадници, који су успешно обављали свој приправнички стаж под његовим систематичним, брижљивим и захтевним руковођењем, су се осамосталили. Преста је скоро потпуно пријем нових приправника па је осао без сарадника. Све то је код В.Симића оставило осјећај усамљености и сувишности па је одлучио да се повуче у привремену пензију. Исто тако, међутим, током последњих пет година, он је стицао све већи интерес и жељу да заврши започети посао на историји српског рударства.
Пензија
[уреди | уреди извор]После пензионисања 1962. гоидне, В.Симић је постао слободан истраживач кога није спутавало радно време и обавезе у Геозаводу. Сву своју енергију и знање без остатка, посветио је истраживањима, интерпретацијама и приказивањима мареријала и историје а делом и топономастике српског рударства.То је био одлучан наставак рада, који је започео још крајем четрдесетих година. В.Симић је своја систематска претраживања усмерио на одговарајуће фондове, архиве и библиотеке. Последњих година, В.Симићу је попустио вид па је морао малтене да прекине истраживачки рад и писање. На крају, после краће болести, преминуо је 4.децембра 1990.године у 89.години живота.
Истраживачки рад
[уреди | уреди извор]Истраживачки рад В.Симића упадљиво је подељен на предратни и послератни период. Пре Другог светског рата скоро искључиво се бавио регионалном геологијом, биостратиграфијом и палеонтологијом. Савсим мало је излазио из тих оквира. После рата, међутим, В.Симић највише делује у истаживању минералних сировина и историји рударства. Остали послови су сведени на минимум.
Литература
[уреди | уреди извор]- ^ Ђурђевић, Владан; Грубић, Александар. Живот и дело српских научника. Београд: Српска академија наука и уметности.