Корисник:Ema Zečević/песак 4
Хеленополис (грчки: Ἑλενόπολις), познат још као Дрепана (грчки:Δρέπανα) или Дрепанон (грчки:Δρέπανον) je антички грчко-римски град на простору некадашње Византије. Данас се простире на територији града Битинија (Мала Азија, јужна обала Астаковог залива,данас познат као Измитски залив[1]). Неретко се поистовећује са савременим селом Херсек, у округу града Алтинове (Измитски залив), провинције Јалова. Значај Хеленополиса почива у томе што се сматра родним местом Свете Јелене.
Осим горепоменутог Хеленополиса, постоје још два града са оваквим именом. Један се налази на простору Палестине,[2] а трећи град под оваквим именом је на простору античког града Лидије.[3]
Света Јелена[уреди | уреди извор]
Света Јелена[4], позната још као царица Јелена или Флавија Јелена, била је мајка византијског цара Константина Великог. Рођена је средином трећег века, у месту Дрепанум, у оквиру данашњег Измитског залива. Тачан датум њеног рођења се не зна, али се предпоставља да је у питању 258. година н.е., док се за годину смрти сматра 330. година н.е. Сматра се да је била скромном порекла, али удајом за Констанција Хлора, тадашњег тетрарха Римског царства, она постаје царица.
Први и једини син рођен је у Наисусу, у Горњој Мезији, 274. године н.е. Године 292.н.е. Констанције Хлор је оставља не би ли се оженио ћерком свог савладара, Максимијана Херкулија, због политичких разлога. Њен син јој свакако остаје веран, те ће након смрти свога оца 308. године н.е. он, након што постане август, позваће своју мајку на двор, одаће јој све почасти коју има мајка једног цара. Новац који се у то време ковао имао је аверс са утиснутим њеним ликом на подлози.
Након 312. године н.е. када њен син савлада савладара Максенција у битки на Милвијском мосту, она ће примити хришћанство и од тог момента биће кључна за развој хришћанске догме 4. века н.е. Разлог њеног приступања хришћанском култу је у сну који је уснио њен син вече уочи кључне битке за даљи развој хришћанства. Након што му се укаже Исус Христос у сну, Константин Велики на штитове своје војске ставиће Христов монограм као симбол победе која је касније и уследила. Након тог догађаја следи још један, далеко познатији, а то је едикт цара Константина Великог, познатији као "Милански едикт" којим је хришћанство установљено као непрогањана и прихваћена религија.
Године 324. н.е. након победе Константина Великог над Лицинијем, својим другим савладаром, код Хадријанопоља, он ће се прогласити за једином римског цара и поново ће успоставити култ једног владара. Године 325. сазван је Први васељенски сабор у Никеји, на којем је председавао Константин Велики. На овом сабору хришћанство је прихваћено и установљено као државна религија. Јелена, иако у годинама, у ово време је већ увелико на свом ходочасничком путу ка Светој Земљи, не би ли принела своме Богу почаст и данак своје оданости. Дала је да се подигну две цркве на простору најзначајнијих градова везаних за хришћанство, а то су Витлејем и Јерусалим. У Јерусалиму подигла је цркву Светог гроба за коју се сматра да почива изнад места где је Исус Христос разапет, а уз то укључује и Голготу, тј. место Христовг страдања. У Витлејему подиже цркву Рођења Христовог, наводно изнад пећине где је Син Божији рођен.
Делатност и смрт царице Јелене[уреди | уреди извор]
Из Свете Земље она доноси честицу Часног крста, тј. оног крста на којем је Христос био разапет приликом свог страдања и тим чином, том реликвијом она јача хришћанску догму, као и култ Исуса Христа, али и христијанизације новоосноване престонице, тадашњег Константинопоља. Ова реликвија почивала је унутар тријумфалног стуба од порфира, који је се налазио на сред форума у Константинопољу. Стуб је био тријумфални Константинов стуб.
Константинопољ, назван по њеном сину који је био оснивач престонице, познат је у историји и као Цариград (престоница царева), настао је на простору античког града Византиона, по којем целокупно Источно римско царство у каснијим истраживањима добија назив Византија. Данас је то простор на којем се налази турски Истанбул.
Сиромашни и испосници били су посебни уживаоци њеног милосрђа. Свуда је са побожном ревношћу обилазила цркве и давала им богате прилоге. Тако је, испуњавајући Спаситељеву заповест, донела обилан плод речима, али и делима. Ако се Јелена тако понашала у Светој земљи, о чему заиста сведочи Јевсевије, епископ Цезареје у Палестини, не треба сумњати да је исту побожност и доброчинство испољила и у оним другим градовима царства у којима је боравила.
Године 326. н.е. када њен син нареди погубљење свог сина, а њеног унука, племића Криспа, она ће у име свога сина ићи на покајничко ходочашће, не би ли тако окајала грехе свога сина.
У Риму остаје упамћена као ктиторка цркве Светог Крста у Јерусалиму, позиционираној ван зидина римског града. Терме и палата носили су назив по њој и сматрају се за њену резиденцију где је одседала и дочекала старост. Ипак, без обзира на то, она је преминула 328. године н.е. у Константинопољу. Планирано је да се првобитно похрани у Риму, и то у крипти цркве Светог Петра и Марцелина у саркофагу који је Константин наменио за себе. Ипак, део њених мошти однет је у Цариград и похрањено је у цркви Светих Апостола, где је касније сахрањен и њен син. У Риму остаје њен порфирни саркофаг,[5] дуго тумачен као Константинов, који је врсно рељефно декориан. Управо је декорација саркофага довела истраживање у недоумицу коме је исти припадао и ко је на крају био похрањен у њему.
Историја града[уреди | уреди извор]
Цар Константин Велики је 318. године н.е. дао име овом месту "Хеленополис", по својој мајци и њој у част, и саградио је цркву посвећену мученику Светом Лукијану. С обзиром да је већи део живота провео баш на простору данашње Битиније, он је овде изгради и аквадукте, терме и друге важне споменике његовог царског ктиторства. Град никад није доживео значајан просперитет, те је често називан и "Eleinou Polis" тзв. "Јадни град". Поистовећује се са селом Херсек[6].
У близини, крајем 11. века, Алексије I Комнин је саградио замак под називом "Кибатос" или "Циветот" за англосаксонске плаћенике који су се одлучили да побегну из Енглеске након норманског освајања и служе византијском цару. Године 2019., академско истраживање идентификовало је остатке Кибатоса/Циветота 3,5 метара под водом у селу Херсек. Остаци замка простиру се на око 4.200 квадратних метара и идентификовани су на основу архитектонских сличности са савременим описима. Поред открића замка, за који се верује да је напуштен због земљотреса у неодређено време, између осталих грађев
ина, пронађени су и остаци пристаништа и светионика, које је посетио Евлија Челебија и познато је да су коришћени од византијског периода, па све до распада Османског царства.
Црквена историја града[уреди | уреди извор]
Хеленополис је био суфраган Никомедијској митрополији. Мишел ле Квин[7] наводи 9 њених бискупа. Макрин, први, наводно је био на сабору у Никеји (325), али његово име није наведено у аутентичним списковима чланова сабора. Око 400. године црквом у Хеленополису је управљао Паладије из Галатије, пријатељ и бранилац Јована Златоустог, и аутор "Историје Лаусијаца[8]". Последњи познати епископ који је присуствовао на петом васељенском сабору, тзв. "Цариградском сабору" (879-880). Хеленополис се помиње до дванаестог и тринаестог века. Хеленополис у Битинији је уврштен на листу престоница Католичке цркве.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Измитски залив”. hmn.wiki (на језику: енглески). Приступљено 2023-06-11.
- ^ „Helenopolis (Palaestina Secunda)”.
- ^ „Helenopolis (Lydia)”.
- ^ „Helena, mother of Constantine I”.
- ^ „Poznate, raskošne i simboli moći: 8 drevnih grobnica posvećenih ženama”. National Geographic Serbia (на језику: српски). Приступљено 2023-06-11.
- ^ https://avaz.ba/vijesti/bih/440135/selo-hersek-svjedok-zaduzbine-ahmed-pase-hercegovica. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Herberman, Charles. „Michel Le Quien”.
- ^ „Lausiac History”.