Корисник:Golija/Доситејев појам Српства

С Википедије, слободне енциклопедије

Доситеј је своје књиге писао на српском народном језику. Потстицаја за то добио је још као учитељ у Далмацији од своје најближе околине. У том погледу било је и других утицаја попут буквара Теофана Прокоповича, У предговору свога буквара овај сарадник цара Петра залаже се за употребу народнога говора у књигама. Прокоповичев буквар био је у употреби и у српским школама у првој половини 18 века. Поред овога, био је још један моменат који је био од претежног утицаја на Доситејеву одлуку да своја дела пише не на славено-српском већ на народном језику. To je настојање бечке владе од 17701782 г., да се у српске школе и у српску писменост уведе српски простонародни говор. „Према томе, у овој савременој историјској перспективи 18 века гледан, Доситејев захтев (1783) да се пише и штампа народним језиком за народно просвећивање, није за Србе био нов и оригиналан" (Мита Костић). Исто тако није био нов ни захтев Доситејев да се и женска деца школују, као што је сматрао Скерлић пa je на основу овог свог погрешног мишљења закључио да Доситеј у тражењу васпитања и женске деце стоји знатно изнад свога доба.

Познато је да је Доситеј на питање српства гледао са становишта језика a не вере. Он је, како каже Скерлић, српском национализму одузео локалан и конфесионалан карактер и проширио га на сву нацију, без обзира на покрајине и вере. Доситеј не каже изричито кога све сматра Србима, већ истиче да жели да пише „за сав србски род", за браћу Србље, којега су год они закона и вјере". A ко су му ти Срби другога закона сем православног? То се види из његова тумачења o служењу једним језиком. „Ко не зна — вели Доситеј у Писму Харалампију — да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски, осим Влаха, једним истим језиком говоре." Ако оно „кромје мужа" значи „осим кајкаваца", онда је Доситеј напред изређао углавном све оне који се служе штокавским дијалектом. Дакле, сви они говоре једним језиком, њима жели он да пише, a сви они су Срби без обзира на веру. Питање вере још је јаче истакао Доситеј у реченици која долази иза оне цитиране: „Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумјевам колико грчке цркве толико и латинске сљедоватеље не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вјера може се промјенити, a род и језик никад." Осврћући се на ово место Костић вели да је тиме Доситеј дао „дотада најшири појам српства", па додаје како се ова „за оно доба нова и врло смела мисао" није могла довољно схватити ни још дубоко у 19 веку, a није је схватио ни Доситејев велики пријатељ Мушицки кад је „нацију сужавао на саме православне". Ова Доситејева интерпретација српског национализма била је „нова и врло смела".
Што се Славонаца тиче, могао је на ову мисао да дође и читањем Томке-Саскога, чији је географски уџбеник био у употреби у пожунском лицеју кад је онде боравио као гувернер синоваца митрополита Видака. У томе уџбенику стоји: „Slavini (tj. Gens Slavonica), qui, cum Serbiis seu Rascianis, in unum coaluere populum" (цит. no издању од 1777 r., стр. 637).

Литература: Др. Дим. Кириловић, Доситеј Обрадовић по приказу Мите Костића